Imam jednu
vežbanku iz škole koju sam sačuvao. Zbog sledećeg sastava su me u sedmom
razredu poslali kod psihologa: ‘Došlo je šugavo jutro, ustajem iz šugavog
kreveta, pozdravljam svoje šugave roditelje, uzimam nož, nanosim šugavi margarin
na šugavi hleb, odlazim u šugavu školu da slušam šugavog profesora kako šugavo
kenja.’ To je bilo napisano kao pismo drugu. Onda mi profesor da keca od 4
santimetra i 7 milimetara, i napiše sa strane: ‘A od svega je najšugavija tvoja
pamet, ali ti izgleda toga nisi svestan.’ Ja i dan-danas ne bih da se to
prekine kod mene, da me nešto fura. Svaka reč nosi život, a ako to hoćeš da
menjaš i doteruješ, onda se nešto gubi. Često se zapitam odakle to dolazi,
prolazi kroz mene i izlazi…”
Partibrejkers su uspeli nešto što je malo kome uspelo u našoj muzici – da
potraju isti, i tako demantuju sve sumnje da li je rokenrol deo naše kulture
ili nije. Pitanje je samo da li je naša kultura dorasla rokenrolu.
Model buntovne rok grupe koja govori na našem jeziku nikad nije jasnije
ostvaren u ovoj sredini: nikog ne ostavljaju ravnodušnim, u fajtu su sa svima,
imaju svakom da viknu nešto, podjednako ih poštuju i razumeju na svim širinama
bivše Jugoslavije, i tako već tri decenije. Sastav je zato bio i ostao
neverovatno uticajan, i dalje ga pre ili kasnije, manje ili više, oponašaju i
citiraju svi koji žele da se bave rokenrolom ovde. Čak i političari.
Može li rokenrol i dalje da govori autentičnim jezikom ljudi koji se snalaze
na ulici, može li muzika da ostane vredna sebe mimo tržišnih diktata sveta
zabave, nikad nije bila dilema za Zorana Kostića Caneta. Po
njemu, drugačija muzika i ne vredi da postoji. Ona uvek govori nešto i kazuje
nekome.
Reč je o tipičnom predstavniku generacije koja nije izgubila nijednu važnu
bitku na svojim unutrašnjim frontovima. Koja je bila protiv socijalističke
potrošačke laži kad je bilo vreme i kad je Tito još bio živ, sedamdesetih. Koja
je bila protiv nameštenog nacionalnog osvešćenja osamdesetih. Koja je bila
protiv bilo kakvog nasilja i posebno ratnog raspleta devedesetih, kao takvog.
Koja je i sad pretnja moralno i socijalno neosetljivim pomagačima tranzicione
pljačke društva. Da, postoji ne tako tih, mada marginalizovan naraštaj koji je
svih ovih decenija moralne potrebe držao visoko i orijentisao se samo po sebi,
tražeći odgovor šta je dobro, a šta zlo u ovoj konfuziji.
Koncertom 3. marta u Hali sportova u Beogradu Partibrejkers će obeležiti 30
godina postojanja. Tim povodom sa Canetom razgovaramo o počecima benda.
Cane, kako si ti uopšte ušao u muziku,kako si je otkrio?
ZORAN KOSTIĆ CANE: Pa ušima verovatno. nastavak
Pre neki dan nađem kod sebe ploču The Best of Jimi Hendrix i kažem
ćaletu, e ćale, ovo si mi ti kupio u prodavnici Robne kuće u podzemnom prolazu.
I pogledam, ploča baš glanc nova, a kupljena 1978, dakle pre 34 godine. Ona je
glanc, a toliko sam je slušao.
Posle, kad sam ušao u muziku, provalio sam da postoje dve stvari koje su mi
ostale zauvek, zbog nekog delića karakterističnog u tim pesmama – Paint It
Black Rolling Stonesa i Rosie, won’t you please come home
Kinksa. Tih stvari sam se posle sećao, kao “u, vidi, ovo sam čuo kao
klinac”. U mojoj kući se uvek slušala muzika. Naravno, ne rokenrol. Moja
majka je imala svoje singlove narodne muzike, toga je bilo baš puno, pa smo
sedeli i onda ona pokaže omot nekog singla i pita me “ko je ovo?”, a
kad ja tačno kažem ona se oduševi kako sam pogodio nekog od njenih favorita.
Muzika te ili uzme, pa te vodi, od prvog puta kad dođe – ili nikako ne utiče
na tebe. To je prva stvar koja mene neopuštenog može da opusti i dan-danas. Kad
sam prvi put čuo Hendriksov Voodoo Chile imao sam taj osećaj velike
snage, kataklizmičnih pojava, velike bujice koja nosi sve sa sobom – voda koja
pravi sebi svoj put. I onda stalno slušaš muziku, slušaš dosta i tu bluz muziku
– naravno, ima tu i gomile gluposti – onda sam slušao i Flojde i kraut rok, slušaš
sve to malo pa kažeš: “E, dobro, nije ovo baš za mene”. Ja sam počeo
da slušam muziku kad su ploče bile 5800 dinara, pa onda kad su bile 6100
dinara, pa 7200, pa 8400 i tako dalje… I dan-danas imam one ploče kao što je American
Blues Festival – to je bila ploča, čoveče! Posle, kad malo uđeš u muziku i
vidiš šta su izdavale naše muzičke kuće, shvatiš da je tu bilo jako lepih
izdanja. Baš u tom trenutku, 1978, kao da se to malo prekinulo, kao da se malo
proredilo. Do tad su ti neki urednici u izdavačkim kućama mogli, zbog mesta na
kome su, da izdaju ploče za sebe i svoje drugove. Danas se iznenadiš kad
shvatiš šta su Jugoton, Suzy i PGP sve objavili. Bilo je mnogo iznenađenja u
tom socijalizmu sa ljudskim likom.
Onda je došlo to naručivanje ploča iz inostranstva preko Cob Recordsa. Uvek
je bilo neko štekovanje tih adresa sa kojih se naručuje, jer je bila kao fora
da nemamo iste ploče, nego da imamo različite, pa se tu nađemo. Ja ih nisam ni
imao, ali je imao moj ortak, koji nije hteo da mi da, a s njim sam počeo da
slušam muziku. A ja se, sa druge strane, sećam ploče Lust For Life kako
godinama stoji svima dostupna u izlogu u prodavnici “Kultura”, jedan
sivi omot koji te gleda, neki čovek na njemu, godinama to tako stoji, pa tek
posle provališ da je to Igi Pop i da je to jedna super ploča koju i dan-danas
slušaš.
Muzika ima terapeutsko dejstvo. Pa i svi ti “Džuboksi”, koje sam
od broja 54 počeo da kupujem, za svaki broj se budim i idem da ga kupim. I
danas me to prati, stalno se raspitujem ko ima stare brojeve. Ja sad imam sve
brojeve “Džuboksa”, od prvog broja, a ove od broja 54 naovamo – te
sam milijardu puta pročitao. Sve sam upijao. Oni su i dalje očuvani, kao i moje
ploče. Moj vinil ne šušti i ne krcka. Uvek sam pažljivo puštao ploče na mojoj
Toski. Čuvale su se ploče i pazilo se kako se igla spušta. Kad sam pre nekog
vremena poklonio svom sinu 50 ploča, rekao sam mu: “Kako se budeš ophodio
prema njima, tako ćeš se ophoditi prema svom životu – budi pažljiv prema njima,
to su stare ploče, to su moje ploče, moje vreme je u njima”. One su lek za
tinejdžersku usamljenost.
Pošto sam učio ruski u školi, i nisam učio engleski nego sam provaljivao –
onda jednu reč u tekstu pesme shvatiš, pa putuješ do druge, vršiš
rekonstrukcije toga šta je neko hteo da kaže. U “Džuboksu” su bile
reči nekih pesama, pa kad vidiš prevedeno, kažeš sebi “pa ja sam mislio da
je to nešto bolje”, pošto je engleski tako milozvučan jezik, kratke su
reči, tamo možeš bilo šta da pevaš, na tom jeziku sve lepo zvuči.
Kad smo počeli da pišemo pesme, gledali smo da ne koristimo one prozaične
reči. U našim grupama je uvek bio problem to što je malo njih pisalo svoje
pesme, nego su imali nekog ortaka sa strane koji im je pisao, kao onaj Glišić
što je pisao za Smak. To su bile pesme koje nisu ništa govorile. A opet, imao
si i druge primere, kao što je Dado Topić i grupa Time. Taj prvi album grupe
Time i Za koji život treba da se rodim, ja sam godinama samo tu jednu
pesmu slušao, samo to. Stalno sam razmišljao o njoj. Hoću da znam možda
iz te pesme vuče neko svoje rođenje. Ili one
pesme grupe Buldožer… A opet si imao Glišića i Tucakovićku, koji su sa strane
sedeli i pisali pesme za grupe, ali i primere kao što je Topić, koji je kao
pevač bez grupe uspeo nešto da napiše što je stvarno nekog interesovalo, nešto
što je bilo odraz autentičnosti bića koje je o tome pevalo.
Tad su svi učili da razvaljuju gitaru, da razvaljuju bubnjeve, pa onda odmah
idu u neki džez rok da pokažu da su na nekom višem stupnju muzike, a to bre
nikog nije zanimalo. Sećam se kad sam išao na prve koncerte, to su uvek bili
loši razglasi, neko zujanje, bendovi i ovako i onako, a onda su došli Atomsko
sklonište koji su zvučali kao sa ploče, i ti ne znaš u čemu je fora. To je bio
1978. na Tašmajdanu koncert, onda Riblja čorba, Smak, September, sve je to bila
domaća muzika, koja nije imala veze sa mnom, mada je bilo u njoj nekih momenata
koji su te terali da razmišljaš, ipak je tu bila i ta Yu grupa i U tami
disko kluba. Onda je morala da dođe ta stvar – pank rok.
Malo nas je u školi slušalo tu muziku, muziku uopšte. Mi smo bili kao neki
sektaši. Tako otkriješ Led Zeppelin, pa ne možeš da veruješ da tako nešto
postoji, pa se pitaš šta je to uopšte, dok su ti Deep Purple onako, nekako kao
neki domaći bend. Voleo sam Ten Years After, Džonija Vintera, The Doors, znači
neki hard zvuk koji je imao jedan dramaturški trenutak.
The Doors su bili jako bitni, oni su osnova mnogih modernih
bendova.
Jesu, bili su bitni, ali kad ti vidiš sve te ribe i seljake koji nose
Morisona iscrtanog na jaknama, dođe ti “jaooo, šta je ovo”. A i ti
likovi su znali dve, tri pesme The Doorsa. Imao sam sreću da je moj otac
putovao po nekim privrednim sajmovima, pa mu ja lepo napišem: ćale, donesi mi
ovo, donesi mi ono. Led Zeppelin 4 kad sam nabavio, to je bila neverovatna
ploča oko koje smo se okupljali – dođe moja ekipa, a keva donese jafa keks i
koka-kolu u moju sobu, dok mi puštamo non stop ploču do besvesti i odvrćemo je.
Keva dođe pa počne ono, e hajde smanji malo, komšije će da čuju, a ja kažem:
kevo, pusto bre komšije… A mnogo sam gotivio te Zeppeline. Pa ta Dženis
Džoplin, i Ball and Chain i onu njenu žvaku o jednom danu koji može sve
da promeni, i ti onda – cap – uhvatiš to i posle mnogo godina nastane taj jedan
poziv koji će da promeni sve. Taj poziv se i sad u ovom vremenu evo čeka, poziv
koji će da promeni svet.
Nije bilo toliko toga što je u našim rok pesmama govorilo nešto iz grada,kako izgleda živeti u gradu, počnimo od te osnovne teme…
Imaš pevača grupe Smak koga uopšte ne razumeš, ne znaš o čemu peva, plaši te
čitava ta filozofija. A onda sa druge strane imaš Bosance i taj kulovski,
pastirski rok, za koga bre odmah znaš da nisi u tom fazonu. Zato, na primer,
kad se pojavila prva Riblja čorba, koja je bila nešto autentično, napravili su
čuveni koncert na kome sam bio 1. septembra 1979. – svi su znali pesme mada
ploča još nije izašla, svi su bili kao jedan, pravo ludilo. Oni su morali dva
puta da okrenu ceo album, svirali su i Jumping Jack Flash, The Letter.
Gledam ovu glupu seriju “SFRJ za početnike”, i kao da nisam živeo
u toj zemlji. Pa oni su u njoj na nacionalnoj televiziji prikazali Mad Dogs
and Englishmen, pa su prikazali Mačka Frica u deset uveče, prvi deo,
najsubverzivniji crtać svih vremena, to nisi mogao da veruješ. Prikazivali su
Stonese uživo iz Olimpije i “Poslednji valcer”…
Monti Pajtone, klasične, najbolje epizode, prikazivao
je TV Beograd praktično kad su prikazivani i u Engleskoj.
Dakle, dosta da ti zavrti mozak… Sa mojom generacijom je tek počelo nešto
da se pravi što će da eskalira kasnije kao pank, novi talas. U principu, sve je
bilo jako škrto, pa provališ da moraš da se snalaziš, da razgrćeš, da se
raspituješ ko zna kad, gde i kako. Tako je i danas.
Znaš, kad smo se mi skupljali u parkovima, kod Hotela “Palace”, mi
“otpaci društva” što bi rekli TV Moroni, tu smo shvatali da te sve
vreme kljukaju sa Prvog i Drugog programa televizije nečim što nema veze sa
onim što ti vidiš, nema veze sa životom.
A ti vidiš da odrasli žive u tome, i kao sve je u redu…
Imaš 15 godina, dolaze ti neki profesori i kupuju ti cirku. Ti se pitaš da
li će da te vaćare zato što su ti donelu tu cirku, da li su pederi ili nisu,
kad on počne da priča nešto zanimljivo – a mi smo bili žedni znanja. Sve je to
ekipa koja je tad imala 15-16 godina i bilo smo žedni svega.
Ja sam odlazio u diskoteku Cepelin sa 14 godina, a moje drugarice su se u to
vreme – pazi sad – zabavljale sa starijim tipovima koji su tu radili na
vratima. Sad bi se zbog toga išlo u zatvor. One su se zabavljale s njima, pa
kad mi dođemo, one obezbeđenju kažu, e nemojte da ih dirate, to su naši
drugari, ludaci, pankeri, oni te pogledaju i ti prođeš kroz iglene uši. Onda u
tom Cepelinu neko ludilo, čuješ tu neku muziku, vidiš kako otkidaju ribe…
Pričam kako je bilo, a za mene sa 14 godina je bilo važno što sam išao u
Kikindu, kod rođaka, jer sve te provincije, kao što smo i mi iz Beograda
provincija za neke, hoće da budu što odistinskije, sve to shvataju jako
ozbiljno. Ja sam u Kikindi video u diskoteci ljude koji igraju sa ofarbanim
licima, kao Kiss, ribe koje đuskaju polugole maltene, ludilo, ludilo. I taj moj
rođak je kupovao “Džuboks”, pa sam mu uzeo neke brojeve i nikad mu
nisam vratio – i dan-danas mu kažem da su još uvek kod mene, da ne brine.
Šta je još bilo važno – Strung Up, album grupe Sweet, to mi ćale
kupio u šestom osnovne, mada mi je kupio i Osmondse, pa sam morao da mu
objasnim da ne slušam ja to. Ali Sweet, taj ufur. Mi smo to slušali, sećam se,
neprestano – na televiziji Nedeljno popodne, izdanje iz Zagreba, kažu “evo,
ne znamo šta se dešava, ali treći put uzastopno zahvaljujući vašim zahtevima
moramo da pustimo Fox On the Run. Ludilo, Balroom Blitz sa onim
odbrojavanjem na početku, pa to kad počne u diskoteci… U to vreme se muzika
širila presnimavanjem, ali smo imali i one kasetofone sa spoljnim mikrofonom
bez kablova. I onda uzmemo da presnimavamo nešto što duže traje, ploču Stratosfear
grupe Tangerine Dream, pa se neko pomeri u 17. minutu, i to se čuje na snimku,
onda moraš sve ponovo da snimaš. Tako je bilo.
Prve pesme sam počeo da pišem u 15. godini. Ćale kaže, e ajde gasi to
svetlo, ‘oću da spavam, odlazi na šljaku ujutro. Onda ja odem u kupatilo i
pišem na mašini za pranje veša svoje pesme probuđene svesti.
Imaš nešto od tih pesama sačuvano?
Nešto imam. Naravno, to ništa ne valja, ali može da se skapira, pošto su
reči žive, kako si tu nešto provalio, hoćeš da budeš ozbiljan, izlaziš pred
mrak, pa hoćeš svojim rečima da osvetliš taj mrak. To je kao kad sam čitao
“Džuboks”, pa gledam Live Iggy Popa, gledaš ga i vršiš samohipnozu,
rekonstrukciju događaja koje nisi video. Ja sam tek kasnije video tu scenu kad
on u Sinsinatiju stoji na ljudima, sa teglom sa kikiriki puterom koju mu je
neko dao. To je bilo objavljeno u “Džuboksu” kao počeci panka. Imao
si u “Džuboksu” i one tekstove o osmorici najvećih bluzmena, sa
izborom njihovih najboljih ploča, a ti sve to prepisuješ da možeš negde da
nabaviš, uz to slušaš “Bluz sat” na Radio Beogradu 202 da čuješ sve
to.
Mi smo išli i na Mašinac kad se prvi put tamo uživo puštao bluz – jeste da
je to bila retrogradna ekipa i to, pa su pričali “šta će ovaj panker
ovde”, ali evo jednom sam iznenadio Vladu Pejaka svojim znanjem o bluzu,
mislim da se toliko iznenadio da se i napio. Moglo se naći malo, ako te
zanimalo. Emisije Slobodana Konjovića, Marka Jankovića, dakle Radio Studio B,
to je sve bilo važno.
Ali kad je došla ta 1980. godina, ona kao da je odskočila, i zbog toga što
se desio pank rok, i zbog Tita. Na sprovodu, mi smo bili kod Voznesenske crkve.
Ugao Kneza Miloša i Narodnog fronta, tu su nas stavili, pa nas je uhvatio neki
ludi kikot, koji te uhvati samo na sahrani. Sve su to bile neke paranoje, mi
smo saznavali iz prve ruke o nekoj drugoj verziji stvarnosti od one u kojoj smo
mi živeli. Saznaš svašta o nekim profanima koji su šutnuti iz nekih razloga, o
nekoj drugoj vrsti istorije koja je bila prećutkivana, a mi smo hteli da jedan
drugog impresioniramo takvim znanjima koja smo skupljali kao neke otpatke koji
bi otpali od usta nekih starijih. Nije to smelo da se priča, mada je nama to
uvek bilo ono “šta bre, zašto ne sme?”. Nikad nam te zabrane nisu
bile jasne, zašto nešto ne može normalno da se kaže. I onda se pojavio pank
rok.
Tad su diskoteke u kraju počele da ga puštaju. Išli smo ovim redom po
diskotekama – Cepiška, pa odemo u smrdljivi Filozofski među hipike, gde smo
imali svojih deset minuta programa, i onda idemo u kraj – diskoteka se zvala
“Inferno”, iliti “Pakao”. I on, disk-džokej Zeka, tu je
puštao Anarchy In The UK Pistolsa, ili kad pusti Black Betty onih
Ram Jam, tu nastane luuuudilooo. To je sve stvar toga da budeš što luđi, da
ljudi vide da ti postojiš. Mladost koja traži ljubav svog sveta za sebe, ali
nesposobna da mnogo puta ljubav uzvrati. A pank je još doneo tu estetiku, što
luđe – pametnije, što ružnije – to lepše. Tek kasnije, kad vidiš kud ode ovaj
svet, shvatiš šta je sve bilo iza toga…
Grad je tad bio manji, bilo je i manje mogućnosti, i morao
si da se više boriš…
Svi smo se poznavali, pank rok ekipa se skupljala na jednom mestu. Od Zemun
Polja, Mirijeva, Galenike, Novog Beograda, Vračara, Sremčice, centra… mi smo
imali jedno saborno mesto – to je park kod “Moskve”, brate. Mi koji
ležimo po onim brdašcima i valjamo se i sve vreme se ponašamo tako da šokiramo
one ljude koji prolaze tamo, koji furaju s posla. Znači oni moraju tu da idu na
Zelenjak moje mladosti – Zeleni venac, odakle idu svi ti autobusi za Bežaniju,
Ledine, Zemun, Novi Beograd, blokove, masa ljudi koja ide tamo, a preko puta
drugi autobusi za Žarkovo, Banovo brdo… To su delovi grada u koje ja nisam
išao, meni je to bila neka Srbija, Šumadija, koju nisam bio u stanju da shvatim
i sebi objasnim.
Naša teritorija su bili ti parkovi, SKC, i možda nešto malo iznad Slavije,
dalje nismo išli, možda do Krsta, do Pejtona… Tu smo ispleli svoju mrežu, inače
su pravci kretanja jako bili limitirani. Ovo ostalo nismo znali, baš smo bili
kao sekta.
Tad je bilo puno nekog sveta koji se obukao u rokenrol, a nije bio
rokenrol uopšte… Vi ste generacija koja je napravila tu razliku.
Dobro, mi smo živeli to što smo slušali, o tome se radi. Bilo je tu ljudi u
farmerkama i sa dugim kosama, mi smo to zvali Filozofski fakultet, koji su
slušali muziku da bi imali ribe. Zaostale hipičkinje, tako smo ih zvali, koje
su bile slatke, ličile bi na Ali Mek Grou ili Kendis Bergen, ali je sve to bio deo nečeg što je
zaostalo, kod nas se vuklo i trajalo dok je bio pank, još je tu bilo nekog hipi
naleta…
Pa u vreme kad je konačno počinjao pank, hipi fazon je bio na
vrhuncu popularnosti u Beogradu.
Pa onda taj događaj na Stadionu JNA – postoji slika kad nas na koncertu
opkoljavaju hipici da nam jebu mater. A mi kao neko ostrvo, nas 20 ili 30,
suočeni sa hiljadu razjarenih rokera seljaka, koji hoće da nas polome. To je
bio koncert Bijelog dugmeta koji je imao celodnevni fazon, mnogo bendova je
nastupalo, došli su i Prljavo kazalište, koji su svirali svoj prvi album, pank.
Mi smo bili ceo dan tamo, praveći raznorazne skarednosti koje se inače nisu
mogle videti. Verovatno ono što su oni pre nas radili sa Kosom, e mi smo
bili to isto, samo u drugom vremenu, i sa tim da smo mi bili i scenografija i
koreografija i glumci. Maksimalno ludiranje, jer smo čitali da negde postoji
neka sloboda koja se zove pank, da možeš da radiš šta hoćeš i ko jebe ceo svet.
Ja sam to što jesam, i drago mi je što sam besan, jer sam mlad i truo i za sve
me boli uvo.
Jer to je sve bilo ispred nekog svog vremena, danas kad se setim – Ozren je
bio 1953. godište, on je proživeo hipi period, ali je posle na Hendriksa dodao
Karađorđa i Sid Višiza, čega sam se ja setio za omot ploče Gramzivost i
pohlepa. Nas su i privodili, kad je Zlatko Sid napisao “komunisti =
nacisti”, pa smo i muriju videli. Onda film o The Clash koji smo gledali u
Domu sindikata, pa su se beogradski pankeri drali protiv Margaret Tačer kao da
im ona lično i direktno ne znam šta radi sa životima. Ali to je tako – morali
smo da ubrzavamo vreme da bismo imali teme za pesme.
Bilo smo jako nevini i naivni u svemu tome, nismo znali šta nam donosi
sutra. Uravnilovka je bila po principu – onaj ko je imao i onaj ko nije imao;
onaj koji je imao crnu jaknu i čizme Dr Martens, taj je za nas bio šminker, a
pravi smo bili mi koji smo imali HTZ opremu, šlampave vijetnamke, farmerke, i
izgledali kao da smo izašli iz prvog kontejnera, da nam ne uzmeš orah iz ruke;
a i mi smo potencirali to što smo ružni. Bio je i pank maskenbal 29. novembra
1979. u Hali Pinki – iz svega toga je nastala cela ekipa, mnogi su odrasli na
takvim događajima, to je prvo svetlo na kome su se prikazali.
Prvi bend?
Kopilad, nastupili smo samo jednom, na pank maskenbalu, gde su mi slomili
vilicu jer sam prskao publiku “nuvanom”. Onda je došla Urbana gerila
– Branko Rosić Rosa priča da je on mene otkrio, tu je već bio Vlajsa, Draža
koji je posle svirao u Laibachu, Pegla koji je svirao u Kazimirovom kaznenom
korpusu. Najveća je frka da se bude pevač, treba da si lud, ne možeš da budeš
lud ako sviraš gitaru. A ja nisam mogao nikako da se iskuliram, znači agresijom
protiv depresije, protiv monotonije. Sve vreme kao da si napunjen ludilom,
ostaješ živ, a sve vreme se pitaš kako si ostao živ. Sve vreme se nešto dešava,
a sve vreme imaš neku pažnju.
Uvek sam bio autsajder i spreman da napravim neko sranje, spreman da svoju
nevaspitanost pustim u javnost. Uvek sam bio obeležen kao “šteta što ćeš
završiti na vešalima”, odnosno: ako nećeš da budeš dobar, ideš u popravni
dom – to su nam pričali. Ako te popravni dom ne iskulira, ideš u zatvor, posle
zatvora ideš u vojsku, posle vojske bi trebao da se oženiš sa nekom tu iz
kraja. Bila je propisana šema. I država je trebala da reši sve vaspitno
popravne probleme.
Sve do kraja je bilo nacrtano, mislim da ljudima to danas nije
najjasnije, mogao si da vidiš sebe do kraja, kako te je neko
drugi nacrtao.
Sve je bilo tako. Ako ispadneš iz šeme, onda se snalazi, onda se brini za
sebe. Sećam se svog prvog sastanka sa Darkom Milojkovićem i Žikom Todorovićem.
Imali smo jednom sastanak u tadašnjoj Dansing sali Doma omladine, pored šanka,
iznad koga je bila panorama Beograda, pošto su oni čuli da sam ja kao neki
zajeban frajer. Hteli su da napravimo bend. I to je Radnička kontrola, ja sam
dao ime. Ali taj susret je izgledao tako da čim su oni došli, odmah su krenule
varnice, tako je to bilo, sa nekim prozivanjima, pa je Žika krenuo da nas
umiruje. Žiku znam od 14. godine. Tu je došao i jedan čovek koji je jako uticao
na mene, to je bila priprema. Dva čoveka postoje koji su značajno uticali na
mene – prvo Srđan Đile Marković, a onda Goran Bulatović Manzanera.
To su dva tipa koja su rekla: stani, smiri se. Đile Marković je veliki
erudita, poznavalac muzike i čovek koji je mogao da obavi rekonstrukcije
zbivanja maltene kao da je lično prisustvovao svemu tome o čemu priča. Jako je
bio naslušan i načitan, a onda je pričao priče, pričao je te priče, čoveče, kao
da je tu bio sa Džonijem Tandersom i Ričardom Helom. Đile je 1959. godište,
imao je tu magiju da te zadrži za sebe, da ti prepriča tuđe kao svoje, kao da
je on tu bio kad se sve to dešavalo, kad se neko tamo roknuo, kad su se
najebavali keve jedni drugima u nekom bendu i tako dalje. Plus što je bio dobar
svirač.
Mi smo u to vreme vežbali u Žikinoj sobi, mala soba četiri kvadrata sa
pojačalima. A zid smo delili sa nekom kancelarijom iz koje uvek čujemo kad
zvoni telefon. On je u toj sobi i spavao. Stigli smo da sviramo i dva puta
ispred Šarla Akrobate, što je najveća grupa koja se ovde pojavila, jednom na
FDU, a onda u Ljubljani na poslednjem koncertu Šarla, 4. ili 5. oktobar 1981.
Oni su bili najveći, svuda smo išli da ih gledamo, a prisustvovao sam toj sceni
kad se veliki bend raspada na železničkoj stanici u Ljubljani, na kojoj stoje i
niko ni sa kim ne priča. Jedino je VD išao od Koje do Milana i nešto pričao.
Pre toga je bilo takvo ludilo u hotelu u kom su bili, ne smem ni da pričam šta
se radilo u sobi, ludilo nad ludilima. Što je najbolje, na istom koncertu u
Ljubljani,pukla je i Radnička kontrola, dok smo svirali obradu pesme Mramor
kamen i željezo. Žika je zaustavio koncert i rekao “idemo, pukla je
bas pedala”. To je bilo kao na filmu.
Radnička kontrola je bila dobra, pesma Dosada mislim da i dan-danas
stoji i da je aktuelna. Ja sam tu naučio da se obraćam nekom u publici –
pojedincu koji predstavlja celu masu. Skoncentrišeš se na jednog da bi ta
energija mogla da ide i da pukne i da se rasprsne na sve ljude – to i sad radim
u Partibrejkersima. Mene su inače prozivali u “Ekspres politici”
posle ABRS festivala na Tašmajdanu 1981, kad sam pravio salto na bini i
nastavljao da pevam, Dejan Pataković je tražio da neko ozbiljno istraži ko je
taj mladić, pevač Radničke kontrole, koji je sve prisutne prozivao. Možeš da
misliš. Od te “Ekspres politike” je sve loše krenulo. A ja sam dete
“Večernjih novosti”, to se čitalo kod mene u kući – porodica Tarana,
Julija Džons, Cisko Kid… a tamo su bile i neke informacije koje si tek posle
mogao da pročitaš u “Politici”. Isto je bilo i sa
“Startom”, oni su donosili prikaze koncerata Partibrejkersa čim smo
počeli, znaš ono “pevač koga se publika plaši”, “razbijači
tuluma”.
Ti imaš sposobnost da kažeš neke stvari umesto drugih, odnosno da
u tvojim rečima ljudi prepoznaju svoje iskustvo. To nije samo iz roka
– kako si pisao pismene zadatke u školi?
Imam jednu vežbanku iz škole koju sam sačuvao. Zbog sledećeg sastava su me
poslali kod psihologa: ‘Došlo je šugavo jutro, ustajem iz šugavog kreveta,
pozdravljam svoje šugave roditelje, uzimam nož, nanosim šugavi margarin na
šugavi hleb, odlazim u šugavu školu da slušam šugavog profesora kako šugavo
kenja.’ To je bilo napisano kao pismo drugu. Onda mi profesor da keca od 4
santimetra i 7 milimetara, i napiše sa strane: ‘A od svega je najšugavija tvoja
pamet, ali ti izgleda toga nisi svestan.’ I ja sam to uspeo da nabavim, to mi
stoji u kući, to je sedmi razred. Ja i dan-danas ne bih da se to prekine kod
mene, da me nešto fura. Svaka reč nosi život, a ako to hoćeš da menjaš i
doteruješ, onda se nešto gubi. Često bih se zapitao odakle to dolazi, prolazi
kroz mene i izlazi…
Pa i tih Hiljadu godina sam napisao sa 19 godina. Ima jedna uživo
verzija Roadhouse Bluesa na American Prayer albumu The Doorsa –
to smo slušali. Manza je svirao ritam električnom gitarom, koji niko drugi pre
njega ni posle njega nije svirao – izgurati do kraja tu svoju energiju, i svi
idemo velikom brzinom preko dozvoljenog sve vreme. Jer je i on bio sa nama kad
se to desilo sa raspadom Šarla i Radničke kontrole, pa je znao, bio je
prisutan. Mi smo imali i tu tenziju u bendu da su Žika i neki bili iz Prve
gimnazije, da su se znali odavno iz kraja i da nisu išli na Novi Beograd, to im je bila Austro-Ugarska, kao što ja nisam
išao u Žarkovo. Ja sam rođen i živeo na Dorćolu, u baraci u Visokog Stevana 7,
tamo je danas basket igralište, znači rođen sam u centru. Dakle, stalno sam bio
strano telo. A svi su bili sa Novaća – Milan
23. blok, ja 22, Manza, Koja, svi smo se znali iz poslednjih autobusa sa
Zelenog venca.
Alkohol je rano počeo da se koristi, od 14. godine, to je tako tad bilo,
duvanje tek kasnije. U to vreme, kad god dođu gosti, sipa se i deci neko piće.
Danas bi to bilo nezamislivo, a onda smo čim odu gosti mi deca uzeli sve da
popijemo, ono što je ostalo.
Prvi album Partibrejkersa je remek–delo koje još uvek stoji na
posebnom istorijskom mestu.
Mi smo prvi bend koji je počeo da radi ono što su svi kasnije radili,
snimali smo demo-snimke i puštali ih okolo. Manza je rekao da pravi bend i mi
smo kao bend krenuli sa jedne klupe u Tašmajdanu, jebaćemo mamu svima, stvarno
spremni da upadnemo na žurke i sve ćemo im pojesti i sve ćemo im ribe odvesti,
rasturićemo im gajbe. Bukvalno Partibrejkers, a posle je to ime bilo u smislu
čoveka koji neće da prihvati ustaljene šeme, nego će da razmisli sam pre nego
što nešto uradi. Sve što ljudi pasu zdravo za gotovo, mi ćemo promeniti.
Onda su krenule prve probe kod Manze u sobi, u Bloku 45. Tu prvu ploču je
Anton pravio, ali je Manza bio glavni za stil benda, on je govorio kako da se
svira. I opet smo bili kao rogovi u vreći – Manza i ja jedno doba, a ovi Anton
i Ljuba neko drugo doba. Uvek neke priče o Kastanedi, neke pojave neobične, ja
kažem Manzi: da li ovi sebe slušaju šta govore, o čemu pričaju uopšte? Ja sam
sa Ljubom voleo da se zezam, on je iz Kapetan Mišine, i imao je uvek te
dorćolske vokale š, đ, ć.
Dobro, sav taj beogradski govor je na prvom albumu poslužio da se
na naš ulični jezik prevede rokenrol mitologija.
Nama je bilo glupo da pevamo kako se onda govorilo, jer se govorilo suviše
književno, odnosno suviše državno, sistemski. Mi nismo pričali u slengu, ali
jeste to ulični stav. Anton je došao iz grupe Šine kao autor i tu je
doživljavao vrh, a ja sam stalno morao da ulazim u ritam svojim tekstom. Voleo
sam da budem pričalica u ritmu. I dan-danas sam to. Volim onaj momenat u pesmi When
the Music’s Over, kad sve stane. Volim da zastanem u priči, da napravim taj
trenutak iščekivanja, koji pravi hipnozu i povećava nervozu. I ljudi koji
iščekuju tu sledeću reč. A oni će kao patke da skoče da se biju za tu jednu reč
koju im baciš. Onda ćeš da im opet baciš reč, a oni će da se biju, a onda ćeš
da ih fintiraš, i oni će se baciti u prazno.
Velika beskrajna noć u kojoj mi nemamo nikog i nemamo ništa. Tripovali smo
tako u sobi kod Manze, on pusti muziku i pojača je, odvrne je kroz pojačalo, pa
pusti Human Fly. Onda odozdo okrene lampu i go do pasa počne da đuska.
Ja pomislim da će njegova senka da me ubije. Svojom senkom na njegovu odgovaraš,
svi sedimo i sve vreme je kao neki šamanistički obred, inicijacija, uvođenje.
Onda pustimo Litl Ričarda, dere se, izaziva muku, i njegov najbolji bubnjar na
svetu, kog su posle svi skidali. To je izvor. Svi treba da idu na izvor, tu je
počelo, 1982. New wave je bio neorganska muzika, sve iz glave, danas ne
može mnogo da se sluša. Onda su došli The Cramps i taj fuzz, i nema
basiste, ali nema veze. Džerija Li Luisa smo ponovo otkrivali, dok smo duvali i
pili, ali tražili smo stalno i uvek prave stvari, a ne polufabrikate.
Pesmu Ulični hodač je Anton doneo, pa smo ga zezali zbog teksta
“modro i plavo kao tvoje oči, dečko”, on se naljutio i bacio pesmu,
pa sam ja bio u fazonu “daj bre, sve je ok”, jer mi smo se prozivali
po toj liniji kao momci. Mene recimo nisu toliko zanimale žene, više cirka i
duvanje, mada se uvek našla neka maca, ali uvek sam čekao neku pravu. A ovi su
stalno menjali jedne te iste ribe.
Jesi li dočekao onu pravu?
Pa jesam.