Rastužila me je vest da je umro Ante Marković. Najviše zbog važne uloge koju je odigrao u poslednjim danima stare Republike, i još važnije uloge koju je mogao da odigra, da je bilo malo više pameti u narodu, ali pomalo i zbog mesta koje ima u internoj ”mitologiji” mog društva. Naime, kako je nam je devedesetih postmodernistički odgovor na holivudsku dramaturgiju bio skoro jedini mehanizam odbrane od stvarnosti, mi smo iz zabave često smišljali priče za razne filmove koje nikad nećemo snimiti.
Recimo, jedan od tih ”filmova” je akcioni spektakl u kome se Sile Dobra, predvođene Antom Markovićem i velikanima ex-domovinskog rokenrola, bore protiv Dragane Mirković, koja je, rešila da turbo-folkom uništi Jugoslaviju, u savezu sa Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom (!?). Naravno, kad kažem ”bore”, mislim bukvalno – gledali smo dosta nindža filmova u to vreme. Ante udara Breni aperkat, a onda je Džoni Štulić dočekuje mae-gerijem, Ceca radi fatality Giletu iz Električnog orgazma, i tako.
E, sad, iako vam ovo na prvi pogled zvuči kao ideja kojoj je potrebno detaljnije tumačenje od strane psihijatrijskog konzilijuma, ili biste je u najboljem slučaju odbacili kao dečiju fantaziju, ima par teza u celom ovom nindža-ludilu koje uopšte nisu bez vraga.
Za početak, mislim da je nekako smetnuto sa uma do koje je mere narodnjački blitzkrieg nad mainstream muzikom i filmom bio brz i uspešan. Domaća prc-komedija je žanr koji osamdesetih godina, paralelno sa ekspanzijom kućnih VHS uređaja, doživljava procvat, i nevođenom brzinom stiže do svoje barokne faze. Hajde da se volimo, Žikina dinastija, Vampiri su među nama, Sekula se opet ženi, Svemirci su krivi za sve, činilo se da dno ne postoji, dok nas ovo ronjenje po kanalizaciji nije dovelo do Sela koje gori i babe koja se češlja. Za svega nekoliko godina, u muzici turbo-folk postaje vrlo javni i vrlo vulgarni diplay of power onih ljudi koji su činili neku tadašnju Prvu Srbiju, da ne kažem Prvu Jugoslaviju. Pokazatelj koliko su ojačali, i koliko se ponose svojim primitivizmom koji je do juče bio nešto čega su makar deklarativno morali da se stide. Ali i nešto više od toga – nova kultura postaje i nosilac vrednosti koje će činiti Miloševićevog ”novog čoveka”. Kako je u zemlji Crnog talasa i Novog talasa tako laklo došlo do Cece i filmova poput po zlu čuvene trilogije Hajde da se volimo?
Po dobro poznatom nacionalističkom ili (ako hoćete šire) mitomanskom diskursu, istorija je sastavljena od događaja koji se, u različitim ”pakovanjima” ponavljaju iz epohe u epohu. Kako je njima ”narod” jedna organska celina, tako i ”istorija” i ”društvo” imaju svoje ”faze”, koje su mahom nepromenjive i često korespondiraju sa fazama razvitka jedinke u biologiji – rađanje, sazrevanje, uspon, dekadencija i propast. Dakle, po ovoj logici, jugoslovenska kultura je došla do svoje dekadentne faze krajem osamdesetih godina, i naravno da je, kao i zemlja (veštačka, komunistička tvorevina) morala da propadne, ustupivši mesto nacionalnim državama, koje su, jelte, prirodne. Uprkos očiglednom idiotizmu ovakvog zaključivanja, iritirajuće velikom broju ljudi navedeno ”objašnjenje” pije vodu, verovatno zato što u potpunosti isključuje njihovu ličnu ulogu, krivicu i odgovornost u svemu što se desilo. Nismo sami sebi krojili kapu, nego nam je tako bilo suđeno. E, nije nego!
Glasali ste za Miloševića, većina je više volela Cecu nego Azru, smejala se komedijama sa prdenjem i padanjem a nije marila za Žilnika, i tako su i pobedili. Uz vaše glasove, podršku i buran aplauz. Iz istog razloga Ante Marković nije pobedio na izborima sa svojim Savezom reformskih snaga, vrlo jednostavno, ljudi nisu glasali za njega. Naravno, nacionalisti su zastrašivali, lagali, krali i kontrolisali medije, i to im je svakako pomoglo, ali činjenica ostaje – većina ljudi je glasala za njih. U stvarnom životu je Dragana Mirković na kraju pobedila.
U našem filmu je bilo malo drugačije – Ante je razbio gospođicu M. i njene podanike, and we lived happily ever after. To što zvuči kao bajka, ne znači da nije moglo da se desi. U nekom boljem svetu.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net
