Nisam bio u Srbiji mesec dana, i prvo što me je dočekalo je bila group hug fotografija Čedomira Jovanovića, Latinke Perović i Vuka Draškovića, za koju sam bio apsolutno uveren da je napravljena u Photoshop-u, i da je u pitanju duhovit način da mi društvo olakša proces prilagođavanja srpskoj stvarnosti posle dolaska sa bezobrazno bajkovitog Novog Zelanda. Rekoše mi oni par puta da fotografija nije fake, slali su mi i linkove na tekstove – ama, ne verujem vam, bre, ništa, sve je to deo vaše zavere!
E, tu sam se, vidite, malo preračunao. Srbija je ovo, brale, anything goes! Naš omiljeni piratski kapetan iz devedesetih je vaskrsnuo u svojoj n-toj inkarnaciji (gde n teži beskonačnosti), ovoga puta kao legitimni partner ”liberalne levice”. Ajme meni! Ne znam samo kako će njegov najveći fan-klub, ona dražesna hipi komuna sa Ravne gore, da reaguje na novu ulogu, ali verovatno su dovoljno obeznanjeni hektolitrima rakije i pečenjem bizona na ražnju da bi uopšte obratili pažnju. Mada, ako ćemo iskreno, čovek već duže vreme priča dosta razumne stvari, no da li je to dovoljno da se pređe preko buđenja četništva iz zimskog sna devedesetih, izjava o sečenju ruku sa turskim barjacima, Belih orlova, monarhije, koalicija sa Miloševićem, Koštunicom i Borisom? Očigledno, kako kome.
Biranje manjeg zla je i dalje biranje zla, to niko ne može da ospori. I to su videli svi koji su glasali za Tadića zbog ”Evrope”. Verovatno i oni koji su glasali za njega zbog ”Kosova”. Što se karikaturalno plastično pokazalo odmah posle izbora, čim je napravljena koalicija sa Miloševićevim SPS-om, i data izjava kako su ”obe stranke tragično izgubile svoje lidere”. To je otvorilo vrata vrstama protivprirodnog bluda kakve nisu viđene još od dana propasti rimskog carstva, a koji je u međuvremenu postao potpuno normalna stvar na našoj političkoj sceni.
Zgađen užasima koji su pokuljali iz kanalizacije posle ozvaničenja ovog braka, i posle uvođenja Vuka Jeremića na političku scenu, mislio sam da je plašenje glasača radikalima, novim i starim, na kraju dovelo do toga da se DS i sam transformiše u radikale – izbrisale su se suštinske razlike do te mere da sam govorio da je možda bolje i pustiti ove Tomine da dođu na vlast, da se lepo ispucaju, unište ono malo što je ostalo od Srbije, pa da krenemo od početka, with a clean slate.
No, kako se izbori približavaju, nešto nisam baš siguran koliko mi je ta ideja bila pametna, a koliko je bila emotivna reakcija koja je usledila kao rezultat revolta. Mislim da će, nažalost ili na sreću, plašenje radikalima/naprednjacima biti tehnika koja će vazda paliti, barem kod mene – I mean, just look at them! Zamislite da stvarno dođu na vlast, i da budu tu bar 4 godine! Zamislite njihovu koaliciju sa Koštunicom, Veljom i Dačićem. Jesmo li baš sigurni da možemo to da preživimo? Koliko god da nam se povraća od vladajuće koalicije…
Još uvek, možda i naivno, mislim da nevažeći listići nisu rešenje, to mi liči na onu poslovicu o popu koji se naljutio na selo, iako mogu skroz da razumem ljude koji jednostavno nemaju stomak za bilo koju drugu opciju.
I, šta sad? Izaći na izbore? Dati podršku ovoj šarenoj (da ne upotrebim teže reči) koaliciji ex-četnika, ex-komunista i LDP-a iz kog je sramno najurena Vesna Pešić? Pa… da.
Ovo me podseti na jednu od najboljih scena u poslednjem Harry Potter-u, kad Voldemort pita starijeg Malfoja (oportunističku gnjidu, koja u svakoj situaciji gleda samo kako da preživi, menjajući strane bar nekoliko puta): ”How can you live with yourself, Lucius?”, na šta ovaj odgovara, po prvi put u životu iskreno: ”I don’t know”.
How much is exactly too much je pitanje na koje će, ipak, svako od nas morati pojedinačno da odgovori. Samo da budemo iskreni sami sa sobom, i biće sve ok. Mislim, neće ništa biti ok, ali će makar neki od nas moći mirnije da spavaju noću. Ja nisam baš siguran za sebe.
Autor je reditelj iz Beograda i potpisnik proglasa Preokret
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net
