Za potrebe zaglupljivanja naroda, potrebno vam je: 1) najmanje dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, 2) najmanje dva dnevna tabloida koja koštaju manje od najjeftinijeg pranja prozora na semaforu i 3) adekvatna količina poptunih kretena, koje ćete napraviti zvezdama tako što ćete ih svakodnevno trpati u sastojke 1) i 2)
Finansirajte osnivanje dva visokotiražna tabloida, od para koje ste zaradili putem iznude ili trgovine drogom. Štampajte ih svakodnevno u ogromnim tiražima, a plasirajte ih sa cenom takvom da se za iste pare u celoj zemlji ne može kupiti apsolutno ništa.
Istovremeno, kontaktirajte vlasnike bar dve televizije sa nacionalnom frekvencijom i ucenite ih sankcionisanjem njihovog kriminalnog delovanja da moraju, osim redovnih intervjua s poglavnikom, da neprekidno emituju i besmisleni rijaliti program sledeće sadržine: strpati pod isti krov adekvatnu količinu kretena i ohrabriti ih da se međusobno biju i karaju. Taj rijaliti ne sme imati kraja, a toliko dugo mora trajati da mu se početak zaboravi.
Kad naši sugrađani, koje inače ne krasi preterana inteligencija, ali ih krasi to što su upisani u birački spisak, počnu da primećuju do juče potpuno nepoznata imena na naslovnim stranicama tabloida, ispisana velikim i masnim slovima, u dramatičnim rečenicama koje opisuju njihovo trenutno stanje, prirodno će se zapitati ko su ove megazvezde i kako je moguće da nikad ranije nisam čuo / čula za njih.
„Kurta i Murta se poljubili jezicima! Pogledajte slike!“ „Kurtina majka poručila, odričem se svoje ćerke!“ „Murta napala pesnicama Murtu, intervenisalo obezbeđenje!“ Kako odoleti tom izazovu, kako ne saznati ko su Kurta i Murta i kako su se našli u toliko stresnim situacijama, da su zaslužuili naslovnu stranu dnevnih novina!
Onda uključe televizor i shvate da su Kurta i Murta zapravo poludebilni učesnici poptuno besmislenog programa, koji nema cilj niti smisao. „Pa, dobro. Bilo je i gorih stvari na televiziji“, zaključuje gledalac. Ne, debilu, nije bilo gorih stvari na televiziiji. „Ali, još jedino što se vrti na kanalima je Vučić, a ovo je isto kao i to, samo što ih ima nekoliko istih kao on, kako odoleti!“
Tijana Ajfon. Tijana Ajfon. Tijana Ajfon. Tijana Ajfon. Tijana Ajfon. I na kraju se zapitam ko je jebote ta Tijana Ajfon. I onda pogledam na telefonu jedan klip s njom i smrznem se. Bio je to kratak košmarni susret, koji sam srećom preživeo i kad god sam kasnije negde pročitao to ime, pojavio bi mi se osmeh na licu, jer sam znao da je sa mnom sve u redu, a zatim i mali grč, jer sam znao da ima i onih kojima je Tijana Ajfon neko.
Zmaj od Šipova. Zmaj od Šipova. Zmaj od Šipova. Zmaj od Šipova. I na kraju se zapitam ko je taj Zmaj, kome se svi toliko smeju. I, pošto njegovo lice nisam mogao izbeći, jer me je gledalo sa bar dve naslovne strane novina dok sam kupovao vodu na kiosku, naletim na to lice na televizoru tokom šaltanja kanala i zaustavim se. Lik urla rečenice bez smisla dok mu se ostali smeju. Pričali su mi da je izgledalo u vojsci.
Samo, u ovoj vojsci komande nema, a rat se vodi međusobno. Pošto su u ovoj vojsci muškarci i žene pomešani, karanje je preko poželjno. Sećam se da je u vreme „Velikog brata“ tucanje bilo vrhunac sezone. Danas je prcanje početak sezone. Da bi učestvovali, učesnici moraju da se jebu i da se biju jer drugog načina za dolazak do izražaja u tom paklu nema. Još nekoliko puta sam zaustavljao TV kad naiđem na Zmaja od Šipova i nikada se nisam nasmejao. Mada mi je, na sopstveni užas, postao donekle simpatičan.
Gastoz. Vesna Rivas. Đus sa brkovima. Jedino njih znam, a jedino Đusa i po nečemu drugom, osim po imenu. Setim se Miloša Bojanića, Mace i Firčija i zaključim da se to sad može nazvati starim dobrim vremenima, a tad mi se od toga kenjalo. Svaki put kad vidim nekog sa „Informerom“ u rukama, uplašim se. Jebem ti lebac. Taj je odlučio da su svakodnevni atentati na Vučića i „Zorica Poljubila Ljubicu u sisu“ nešto što vredi dvadeset dinara. Nešto što vredi njegovog vremena i znatiželje. Nešto što vredi.
Kija. Luna. Sloba. Kija. Luna. Sloba. Kija. Luna. Sloba. Kija. Luna. Sloba. Ne znam ni da li su njih troje međusobno povezani, ali ta tri imena mi odzvanjaju u glavi. Njima nas zaprašuju. U jednoj emisiji su me pitali „Da li pratiš Lunu i Slobu?“ i ja sam, bez obzira na to što sam znao da je pitanje bilo zajebancija, zaključio dve stvari: a) postoje gledaoci koji znaju ko su Luna i Sloba, pa će im to pitanje biti zanimljvo i b) Luna i Sloba su u nekoj šemi. A šta je Kija, boli me kurac. Dovoljno je što je tu.
Sledeća najjeftinija stvar u Srbiji, posle „Informera“ je hleb. Za hleb se uvek ima. Ako se ima i za informer, to znači da si za sedamdeset dinara preživeo jedan dan. A zamisli za one dve hiljade dinara koje dobiješ na dan izbora, koliko Kijinih, Luninih i Slobinih avantura možeš da pročitaš i koliko hleba ima da se najedeš.
Kija. Luna. Sloba. Tim redosledom. Nikako Luna Kija Sloba. Kija. Luna. Sloba. Kija. Luna. Sloba. Nećete verovati. Zaprepastićete se. Ostaviće vas bez teksta. Marš u tri pičke materine.