Izraz “Vidi Napulj i umri” pripisuje se Volfgangu Geteu koji je posetio grad podno Vezuva 1787. godine. Otac moderne nemačke književnosti, veliki zaljubljenik u lepote Apeninskog poluostrva, možda i nije upotrebio tu kovanicu ali je svakako u svojim spisima ostavio dovoljno dokaza o svojoj očaranosti Napuljem, njegovim lepotama, mirisima, ukusima, ljudima.
Nažalost, u današnjem Napulju se ne umire samo od lepote i nisu baš sve “predrasude” i etikete koje se lepe nekadašnjoj prestonici kraljevine Dve Sicilije proizvoljne. Nasilje, kriminal, korupcija, bezakonje, nečistoća, buka, odsustvo građanske svesti mogu da budu motiv slučajnom putniku da pomisli da se u Napulju pre umire od ružnoće nego od lepote.
Foto Profimedia
Napulj je u stvari jedan veliki oksimoron. Grad kontrasta u kojem se prepliću najlepše i najružnije strane Italije. Napulj je grad aristokratije, ili barem onoga što je od nje ostalo, i otmenih kvartova, ali i prestonica kamore i galaksije bandi koje opsedaju prigradska naselja, Skampiju, Sanitu i Sekondiljano, i silaze do samog centra grada kroz čuvenu Špansku četvrt.
Napulj je grad u kojem se pije najbolja kafa na svetu. Kafa čija vam punoća, krem, ukus i miris ostaju u ustima satima. Tu se jede najbolja pica, od koje se ne nadima stomak, fritto misto (mešani prženi morski plodovi) ne zaostaje za onim u Andaluziji, i naslađuje se najsočnijim lisnatim testima, ali je to i grad gde vrlo lako zloupotrebe nepoznavanje čaršije putnika namernika da mu uvale sav mogući bofluk, od prehrambenih proizvoda do tehničke robe i odeće.
Niko na svetu ne voli svoj grad kao Napolitanci. Čak i kada ga kritikuju, nalaze hiljade opravdanja. Ma gde bili i čim se sretnu sa svojim zemljakom, u bilo kom kutku sveta, prelaze da govore napolitanskim dijalektom. Taj dijalekt je toliko različit od italijanskog standardnog jezika da se slobodno može smatrati “stranim jezikom”.
Napulj je bio vekovima kraljevska prestonica, dom dinastije Burbona i do ujedinjenja Italije najveći grad na “Čizmi”, ali je vrlo brzo prihvatio novu domovinu: pica margerita u bojama italijanske trobojke, nazvana po imenu supruge Umberta I, “rođena” je na par stotina metara od najlepšeg gradskog trga Plebišito u piceriji “Brandi”, koja i danas radi i ima sasvim pristojne cene. Kao što su zagrlili novu domovinu, tako su Napolitanci prigrlili i novu dinastiju Savoja koji su svi odreda i pored svojih korena u Pijemontu mnogo više voleli da provode vreme u Napulju. Na referendumu o državnom uređenju Italije 1946. godine, monarhija nije nigde tako ubedljivo trijumfovala kao u Napulju: 79 prema 21 odsto u korist kraljevine.
Foto Profimedia
Napulj je i grad za sebe, kao da je država u državi. Dovoljno je pogledati reklamne panoe na stadionu San Paolo tokom fudbalskih utakmica Napolija. Gotovo nijednu firmu koja se oglašava na stadionu Napolija niko ne poznaje u drugim delovima Italije. Tako je i sa muzikom. Italijani znaju ko je Điđi D'Alesio, ali nikada u životu nisu čuli za stotine napuljskih tzv. melodičnih pevača koji su lokalne zvezde napuljskih kvartova. Reč je o muzici koja je vrlo slična našem turbo-folku, ne samo u uskom muzičkom kontekstu već i sa svim ostalim elementima koji prate turbo-folk. Takođe, Napulj je jedini veliki grad u Italiji čiji gradonačelnik nije ni iz Forca Italije, ni iz Pokreta pet zvezda, niti bilo koje velike koalicije. Štaviše, u gradu sa stopom kriminala među najvećim u Italiji i gde je pravilo da niko nije čuo a kamoli video nešto, gradonačelnik je bivši državni tužilac Luiđi de Mađistris.
Posebnost Napolitanaca izražava se i kroz njihov lokalpatriotizam. Vrlo su ponosni na kvartove i delove grada u kojim žive i drže do toga da istaknu iz kog dela grada dolaze. Kad pitate na Vomeru, koji podseća više na Pariz nego na neki italijanski grad, gde je centar, lokalni stanovnici vas neće uputiti na Piazzu del Plebiscito ili u istorijski centar gde se nalazi gradska katedrala (Duomo), već u elegantnu pešačku zonu na Vomeru načičkanu prodavnicama, restoranima i terasama sa ogradama od kovanog gvožđa i lampionima u francuskom stilu.
Pored Vomera, najlepši deo grada je Posilipo, gde žive dobrostojeće i aristokratske napolitanske familije. Osim otmene arhitekture, doteranih zgrada, ulaza, dvorišta, drvoreda, sa Posilipa se pruža i veličanstven pogled na Napuljski zaliv, Kapri, Pročidu, Kastel del'Ovo i polazi promenada koja obalom preseca čitav Napulj. Ružno naličje Napulja su njegova predgrađa i gornji deo Španske četvrti u kojoj, nažalost, važe druga pravila ponašanja i gde niko ko ne mora ne zalazi.
Napolitanci imaju i specifičan način izražavanja privrženosti. Fudbalski klub Napoli vole više od svega, ali tek par hiljada kupi godišnju pretplatnu kartu, bez obzira na popuste i pogodnosti. Da ne govorimo da se dresovi, šalovi i ostali navijački rekviziti ne kupuju gotovo nikada u zvaničnim prodavnicama Napolija ili na ovlašćenim prodajnim mestima.
Nije slučajno što nijedno osiguravajuće društvo ne želi da osigurava automobile u Napulju i zato koristi sve moguće izgovore. Nisu samo krađe automobila razlog za restriktivnu politiku, dovoljno je pogledati parkirane automobile: gotovo da nema onih koji nisu malo ili više “čuknuti”. Bezakonje u Napulju ogleda se i kroz samoproklamovane parking čuvare koji nezakonito naplaćuju parking, kao i nepoštovanje saobraćajnih propisa: parkiranje, jednosmerne ulice, vožnja motora bez kacige i običaj da se na motoru voze po troje, pa čak i četvoro. Napuljski specijalitet je da vidite čitavu četvoročlanu porodicu na motoru – i svi bez kacige.
U poslednjih nekoliko godina došlo je do velikog raslojavanja u samom Napulju. Širi centar grada i dobrostojeći kvartovi doživeli su renesansu sa renoviranjem glavne železničke stanice, izgradnjom metroa, transformacijom napuštenih industrijskih zona u mesta provoda i zabave, pretvaranjem ulica u šetačke zone u centru grada i uz obalu. Paralelno, periferija i manje srećni kvartovi potpuno su prešli u ruke kamore i organizovanih kriminalnih grupa, u kojima cveta trgovina drogom, prostitucija, reket, nasilje, trgovina toksičnim otpadom i đubretom, i povrh svega beznađe.
Dva Napulja ujedinjuje samo ljubav prema Napoliju i pogled na Vezuv koji se vidi jednako iz svakog dela grada.