Živi asketskim životom, čita knjige i to
ga čini beskrajno srećnim. Nezaposlen je. Živi u Sankt Peterburgu, u
maminom stanu, od njene penzije. Grigorij potvrđuje nepisano pravilo
prema kome je „svakom geniju potreban brat ili sestra koji će ga
izdržavati“. Komšije ga retko viđaju. Ponekad prošeta u starom sakou i
ofucanim farmerkama. Tvrde da živi u siromaštvu iako veruju da Grigorij
to isto misli za njih. Grigorij živi u Poenkareovom modelu hiperbolične
geometrije, a taj svet je lepši i interesantniji od ovog našeg,
euklidskog. Dani na zemlji koji su nam dati prolaze, život nastavlja da
biva poezija zanesenog umetnika.
Grigorij je širom sveta poslužio za
podsmeh pretežno onih koji su jedva i „osmogodišnju” završili. Istih
onih koji bi i Ajnštajnu savete delili, dok bi Teslu klepali na ulici.
To što Perelmanov algoritam ne može još uvek naći primenu za
iživljavanje rudimentnih nagona, ma koliko intelektualno oni zvučali, to
samo otkriva primitivnost klopke sa kojom Perelmanovi kritičari
pokušavaju da doskoče životu.
Matematika
nije stvar mišljenja, kao što ni čovek nije racionalno biće. Svetske
institucije trebalo bi da regulišu pravo „odraslih“ da budu iracionalni i
nerazboriti. Psihologija uči da, kada se nađe objašnjenje za neku
okolnost ili pojavu, tada se blokira prirodna tendencija svesti da
nadalje samostalno deluje. Na taj način više ne upoznajemo sebe niti
razvijamo kreativne ideje. Jedna od mistagoških kategorija je upravo
Grigorij Perelman, koji je rešio jedan od sedam milenijumskih problema
matematike: topološki problem prema kome je svaki trodimenzionalni
prostor koji je bez rupa, povezan i konačan, zapravo ekvivalentan
razvučenoj sferi. Oko osam godina radio je na rešavanju Poenkareove
hipoteze, a ceo postupak je objasnio na 1.000 strana. Osim što je odbio
milion, upamćen je po rečenici: „Ako možete da trenirate ruke i noge,
zašto izbegavate da trenirate mozak?”
Dan za branje gljiva
Matematika je univerzalni model
prirode, a priroda je sve što znamo. Umetnost i filosofija zasnivaju se
na matematici, dok se nauka i umetnost u krajnjoj tački spajaju.
Grigorij je ruski umetnik, ljubitelj violine i matematičar, koji je
intelektualno iznad monetarnog sistema. Samo je takva osoba i mogla da
reši milenijumski problem. Pametan i skroman, Perelman bi trebao da bude
uzor srpskom „džet-setu” koji zna da broji, ali i dalje na prste.
Zapad je na sujeti prostih ljudi
izgradio imperiju. Antipod makijavelizma, Rus Grigorij, moderni je
Diogen, slobodan u svakom pogledu. Iako je socijalni slučaj, Perelmanu
je dovoljno to što ima, dok bi nekom malo bilo i Beograd da mu poklone.
Ovaj Rus rođen je 13. juna 1966. godine,
a, kao jedan od pet članova sovjetske ekipe, 1982. godine na
Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi osvojio je zlatnu medalju.
Doktorirao je u Sankt Peterburgu, predavao je na nekoliko američkih
univerziteta, ali je 1994. dao otkaz na Berkliju, u Kaliforniji, i
vratio se u Rusiju. Iako je rešio Poenkareov milenijumski problem,
pohvalio se samo jednom svom kolegi. Ovaj je, oduševljen otkrićem,
rezultate prezentovao naučnoj javnosti. Trust matematičkih mozgova je
nakon dugog niza ispitivanja njegov rezultat proglasio bravuroznim
otkrićem. Fildsovu nagradu (ekvivalent Nobelove), kao i CMI priznanje u
visini od milion dolara Perelman je odbio. Ljudi poput Grigorija
nadrastaju mediokritete i svakodnevne ljudske potrebe, pa i potrebu za
novcem i slavom. Nije se pojavio na ceremoniji dodele u Madridu, što se
dogodilo prvi put u istoriji ove nagrade, uz komentar kako „baš taj dan
mora u šumu da bere gljive“. Sasvim logično objašnjenje jednog genija.
Perelman je ukratko prokomentarisao da
Evropsko društvo matematičara nije kompetentno da ocenjuje njegov rad,
bez obzira da li je ocena pozitivna. Uz tek par reči, ruskim medijima je
izjavio da nije zainteresovan za novac ni za slavu, te da ne želi da
bude izložen kao životinja u zoološkom vrtu. Nakon ovoga, postao je
najveća enigma u istoriji američkih medija, kojima je kapital u rangu
božanstva.
Sve sobe u stanu Perelmana
krcate su knjigama i papirima. Na Grišu se komšije žale da ih ometa kada
lopticom za stoni tenis lupka o zid. Obični smrtnici trče za
materijalnim stvarima, za parama, slavom. Dok se ljudi poput Grigorija
zadovoljavaju osnovnim potrebama, uz imperativ traganja za tajnama.
Rezultat toga je da plotski ljudi puno brže odlaze u zaborav. Oni poput
Mocarta, koji je u 36. godini umro u najvećoj bedi i koji je sahranjen
sa siromasima, pa mu se za grob ni danas ne zna, žive večno.
Geniji u jednosmernim ulicama
Nije gledao Perelman na sopstvene
interese, koliko na čovečanstvo i na buduća pokolenja. Nekim ljudima
jednostavno je bitno da imaju pare kako bi mogli kupiti audija, nabiti
na glavu „rej bana” i visiti po ceo dan u nekom paćeničkom kafiću. Na
kraju iza sebe ostave reči poput: „Izlazio sam, zezao sam se…”
Gledanje srpske televizije u većini
slučajeva spada pod patologiju, a, kako se čovek pretvara u ono što
gleda, rezultat je jednak kao da ste pucali sebi u nogu. Ono što je
Grigorij Perelman učinio ne može ni milijarda dolara da kupi. Upravo iz
razloga što ga gotovo niko ne razume, on je razumeo i shvatio ono što
niko nije u poslednjih sto godina. I najblistaviji um svih vremena
Nikola Tesla umro je kao siromašan čovek. Iako je zaslužio nekoliko
Nobelovih nagrada, pare su uzeli oni koji su pokrali njegove izume.
Govorio je da mu nije žao što kradu njegove ideje, već što nemaju svoje.
Čovek koji živi za principe, a
ne za novac, odbacuje komoditet znajući da postoji nešto što je vrednije
od novca. Stvari su finansijski limitirane i ne postoji stvar oko koje
se ne može pregovarati. Takav vazalni odnos ne uklapa se u koncept
genija. „Normalnost”, koju je nametnula većina, dovela je do toga da
naši „intelektualci” danas gotovo nikada ne odbijaju recimo sto evra,
200 grama kafe ili flašu vinjaka. Zato su geniji na našim prostorima sve
češće osobe čija imena nose jednosmerne ulice.
I u Rusiji je Grigorij često meta
podsmeha. Mnogi mu prebacuju što nije uzeo novac i prosledio ga u
dobrotvorne svrhe, zaboravljajući da je on, umesto novca, budućim
pokolenjima civilizacije ostavio vrhunsko znanje, potpuno besplatno.
Geniji često imaju problem u
komunikaciji sa okolinom, ali zato to kompenzuju u nekim drugim
stvarima. Upravo takvi, oni pokreću svet. Razaznaju da tamnički položaj
uma ne raspoznaje misao da je biti siromašan stvar izbora. Dok biti
bogat znači biti čovek koji se i u potpunoj samoći zabavlja snagom svog
duha i toka misli. Poslednje što je ruski genije novinarima rekao, bilo
je: „Znam kako funkcioniše Univerzum. Zašto bih onda trčao da uzmem neki
milion dolara, recite mi?”
Autor Vasilij Golijanin
Izvor: hazardermagazin.rs