Kao mali imao sam urođenu srčanu manu. Uprkos tome, danas trčim i uspešno se rekreativno bavim sportom
Foto: Privatna arhiva

STEVAN DIMITRIJEVIĆ, advokat iz Banjaluke

Kao mali imao sam urođenu srčanu manu. Uprkos tome, danas trčim i uspešno se rekreativno bavim sportom

Piše: Maja Isović Dobrijević

Stevan Dimitrijević, advokat iz Banjaluke i jedan od osnivača Banjalučkog polumaratona početkom novembra trči maraton u Njujorku, a sama trka za njega nosi posebnu simboliku. Naime, on ovaj maraton trči u ime neprofitne i humanitarne organizacije „Chain of Hope“ koja širom svijeta pomaže djeci sa srčanim problemima.

Dimitrijević je kao mali dječak imao operaciju na srcu koja je korigovala njegu urođenu srčanu manu, a samu operaciju je obavio ljekar koji je pokrenuo organizaciju „Chain of Hope“. Dodatnu simboliku ove trke za Dimitrijevića pojačava činjenica da se sam maraton u Njujorku dešava na isti dan kada je Dimitrijević operisan kao dječak.

Stevan je kao student aktivno trčao, ali je uz odgovoran posao i porodične obaveze dugo vremena zapostavljao trčanje. Međutim, prije pet godina Dimitrijević je opet obuo patike i vratio se trčanju, jer je to bio način da održi zdrav način života i da se dodatno i društveno aktivira.

„Humanitarni rad je prirodan razvoj takvog jednog motiva. Trčiš najčešće sam, i sam se sa sobom takmičiš. A kroz trčanje zapravo širiš dobru poruku, poruku o tome da je sve moguće, da je uz aktivan život sve lakše i da se kroz sport ljudi zbližavaju upravo na onim osnovama koje se u ovo savremeno ludo i brzo vreme lako zanemaruju – na osnovnim ljudskim vrednostima uzajamne podrške, deljenja, mladalačke radosti igranja, fer takmičenja... Pa time i humanog odnosa prema svima“, rekao je za BUKU Dimitrijević.

Stevan uglavnom trči polumaratone (21 km), ali je sa kolegama iz Banjalučkog maratona i TRK-a odlučio da će učestvovati i na jednom maratonu (42 km). Oni su se prijavili za trku u Njujorku i na istu su primljeni.

„Datum trke u Njujorku, 5. novembar, poklapa se sa datumom kada sam ja kao mali imao intervenciju na srcu – operisao me je Dr Magdi Jakub sad već davne 1976. godine. Uprkos tome, i više od četiri decenije nakon ove operacije, danas trčim i uspešno se rekreativno bavim sportom. Kako ništa nije slučajno, i zbog ove simbolike, kontaktirao sam „Chain of Hope“, organizaciju, koju je osnovao upravo ovaj lekar. Saradnja ovog tipa je uobičajena na zapadu – ovakve i slične humanitarne organizacije imaju povorku podrške od trkača širom sveta na mnogim sličnim događajima. Na velikom broju trka je lakše obezbediti učešće ako trčite za neku humanitarnu svrhu nego ako to ne činite. Dobio sam od njih majicu, a paralelno učestvujem u skupljanju novca za lečenje dece sa srčanim manama u zemljama u razvoju. Računam da je to nešto što i nama treba“, priča Dimitrijević.

 

Foto: Stevan Dimitrijević, privatna arhiva

 

On dodaje da pripreme za samu trku teku po planu, a i podrška „Chain of Hope“-u ide po planu, očekivani prag koji je postavljen kao ciljani iznos sredstava koja je planirao da skupi već je dostignut i čak premašen. Uz pomoć prijatelja kojima je izuzetno zahvalan.

Dimitrijević u nedavnoj diskusiji sa bliskim prijateljem, koji je stvaralac ali ne iz sportske sfere, čuo komentare kako se ljudi danas naizgled najlakše vraćaju jedni drugima kroz umjetnost ili kroz sport. I on se slaže sa ovime.
 

„Da ne bismo bili sami u tom sportu, kroz povezivanje, prva sledeća stvar koja ima veze sa tim viškom pozitivne energije koja se stvara – to je da taj neki višak dobrog prelijete tamo gde postoji manjak. Nisu sportisti niti rekreativci jedini koji treba to da čine, da ulažu napore da je društvo bolje. Sport je samo jedno suvo i zapravo sumorno takmičenje, neko bi rekao ’parada egocentrika’, ako nema ovu širu svrhu. Zato je moj motiv da najpre kroz širenje trkačke kulture u gradu i regionu a zatim i kroz ovu humanitarnu akciju doprinesem negovanju i širenju ovih vrednosti. I kada pogledate sve vrhunske sportiste u svetu, čini mi se da svi imaju tu vodeću ljudsku crtu. Jer kada pobediš, ako si sam na postolju, a tribine prazne, treba se zapitati čemu služi ta pobeda“, priča Dimitrijević.

Kada je riječ o pripremi za maraton Dimitrijević kaže da su sami treninzi mnogo teži nego za polumaraton.

„Trening zahteva dodatnu disciplinu i nešto više odsustva iz redovnog životnog ritma. Ali sve se može stići. Ovo nije nikako nedostižno – mislim da svako može da istrči polumaraton i maraton, i da to što dobije nakon tog podviga – da to vredi truda“, kaže naš sagovornik.

BANJALUČKI POLUMARATON

Stevan Dimitrijević kaže da mu je trčanje važno ne samo kao aktivnost koja mu donosi ličnu satisfakciju, već i kao društveni pokret, mogućnost da kroz trčanje i u vezi sa trčanjem bude aktivan u svojoj društvenoj zajednici.

„Ovaj drugi aspekt je počeo da se razvija isto ne tako davno, 2014. godine, kada sam se kroz trčanje zbližio sa Vladimirom Selecom i Goranom Ćorićem i kada smo nas trojica trkača-entuzijasta odlučili da napravimo trku kod nas – prvi Banjalučki polumaraton – da naši trkači ne moraju da putuju da bi učestvovali u tako jednom lepom događaju, da ga imaju u svom gradu, i da nam naravno dolaze ljudi sa svih strana sveta da trče u Banjaluci i upoznaju naš grad“, priča Dimitrijević.

 

Foto: Vladimir Selec, Goran Ćorić i Stevan Dimitrijević- osnivači Banjalučkog polumaratona

 

Kada su u pitanju naredne trke Dimitrijević kaže da bi i njih htio da poveže sa nekim dobrim povodom i sličnom akcijom.

„Nadam se da ću u tome ustrajati. To bih voleo da vežem kako za lične nastupe na trkama, ali i za same trke koje organizujemo kod nas“, kaže Stevan Dimitrijević.

Kada je riječ o trčanju u Banjaluci Dimitrijević kaže da ovaj grad ima veliki potencijal.

„Kroz vreme trebalo bi da imamo ozbiljnije i sve veće trke, sve više raspoloženih ljudi na ulicama koji trče i koji šire tu pozitivnu energiju. I što više ljudi koji će doći u Banjaluku da je upoznaju kroz trčanje i koji će dalje širiti tu dobru priču o nama. Dakle, Banjaluka ima mesto na trkačkoj mapi i to mesto koje bi trebalo da bude prepoznato kao jedna od najlepših lokacija na kojima se može u ovom našem regionu trčati“, kaže naš sagovornik.

 

Foto: Privatna arhiva

 

TRČANJE KAO SVJETSKI TREND

Trčanje je, ističe Dimitrijević, trend u cijelom svijetu, a ovaj sport svakim danom privlači sve veći broj rekreativaca, kako kod nas tako i u cijelom svijetu.

„Primera radi na prvom maratonu u Njujorku 1970. bilo je 127 učesnika, od kojih je samo 55 završilo trku, pri čemu je u publici bilo stotinjak ljudi. Ove godine, manje od pet decenija kasnije, to je hiljadu puta veći događaj, sa preko 51000 trkača koji su prošle godine prošli kroz cilj. Najmanje dva razloga za ovaj trend postoje – trčanje je prirodan pokret, iskonski način na koji se čovek kretao kroz prostor dugo vremena. Vraćanje tome je vraćanje korenima i to nužno prija. Drugo – trčanje je jednostavna aktivnost.  U vremenu u kojem živimo i gde je sve manje slobodnog vremena, znači to što je trčanje sport koji je fleksibilan i ekonomičan, nije vam potrebna oprema, partner, termin u sali, možete trčati uvek, sami ili sa bilo kime, na svakom mestu i po svim vremenskim prilikama“, na kraju razgovora ističe Stevan Dimitrijević iz Banjaluke.

 

 

Komentari na tekst (0)
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.