Rumena Bužarovska jedno je od najvažnijih imena savremene makedonske i regionalne književne scene. Rumena je rođena 1981. godine u Skoplju, Makedoniji. Ona je vanredna profesorica američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju. Do sada je objavila tri zbirke priča: Žvrljotine (2007), Osmica (2010) i Moj muž (2014).
Stipendista je KulturKontakt, Beč (2006) i Internationales Haus der Autoren, Graz (2008). Bavi se i književnim prevodom sa engleskog na makedonski (J.M.Coetzee, Lewis Carroll, Truman Capote). Prema mišljenju žirija Londonskog sajma knjiga 2016. godine, Rumena Bužarovska je uvrštena među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca.
Rumena je poznata i kao aktivistica u Skoplju, gdje ukazuje na probleme u kojima se makedonsko društvo nalazi.
Bužarovska je prošle sedmice boravila u Banjaluci kada je promovisala svoju knjigu Moj muž koju je izdao Buybook, a sa njom smo za portal BUKA razgovarali o njenim pričama, braku, tradicionalnoj porodici, ženama na Balkanu, aktivizmu i drugim temama.
Rumena, moram da Vas pitam za priče iz knjige Moj muž. Ono što sam imala priliku da čitam je tako živo, životno, kako ste uspjeli da napišete takve priče, odakle one dolaze?
Slušam i posmatram sve ono što se dešava oko mene, jer me zanimaju ljudi i njihove priče. Kao i svi autori koji ne pišu samo o svojim iskustvima i prateći sve ono što se dešava, uzimam detalje iz različitih priča koje sam čula ili mi je neka priča motiv da nešto napišem. Na primjer, oduvijek me zanimala funkcionalnost života jedne žene koja ima 50 godina čija su djeca otišla iz porodičnog doma, a ta žena nikad u životu nije imala profesiju niti je radila, nego se brinula o djeci i domaćinstvu – ne kažem da ovo nije posao. Kao što se često dešava kod nas, a i generalno na Zapadu ili u patrijarhatu, muž je bio glava porodice, on je radio i finansijski izdržavao porodicu. Ova žena nakon odlaska djece ostaje bez motiva u životu i počinje se baviti nekim drugim stvarima – više o tome imate u mojim pričama. Pa, recimo, mene zanima šta se dalje dešava sa njom, taj motiv, i nastojim da u svojoj bližoj ili daljnjoj okolini posmatram takve živote.
Na neki način, ukazali ste na probleme braka i zajedničkog života u kojima se sigurno mnogi parovi nalaze, ali o njima se ne priča, one se drže unutar svojih zidova, dok Vi demistifikujete brak. Zbog čega je to važno raditi?
Kritikujući društvo i međusobne odnose ne možemo brak zanemariti. Brak je dio društva i kao takvog ga nastojim sagledati. Društvo nam nameće određene principe kako se trebamo ponašati, razmišljati i govoriti, a tu ima puno hipokrizije. Sa druge strane, meni je čudno kad mi ljudi kažu da su teme o kojima ja pišem taboo, a u suštini to nisu neke strašne teme, no kako mi puno lažemo nama je i ovo skandalozno. Sredina u kojoj živimo malo nam je nazadna pa su teme koje su vezane za seksualnost, tijelo ili koje se tiču mijenjaja društvenih normi taboo. U tom smislu zna se desiti da me upoređuju sa Bukovskim, ali u tome nema nikakve istine. Ja o seksualnom činu pišem iz neke groteksne ili sramotne pozicije, što nije uopšte romatično ili seksi. Ipak, činjenica je da ja pišem tome mnogima je čudna, jer žene u društvu u kojem živimo ne smiju da pričaju o tjelesnim iskustvima. Tijelo žene je tretirano kao objekt, a mi kao subjekt tog objekta ne smijemo se baviti time, jer to bi bilo sramota. Pa moglo bi se reći da se kao književnica bavim tom sramotom.
Žene iz Vaših priča su nesretne i nezadovoljne. Zašto one nisu nešto uradile da bi promijenile svoj život prije nego što su se toliko unesrećile?
Priče pišem onako kako ja mislim da izgleda realna situacija. Ljudi su aktivni u svojim granicama, u granicama društva, pa kako im društvo kaže da se treba ponašati tako se oni i ponašaju, a to je nešto što protagonistkinje u mojim pričama prihvataju. Često sam dobijala kritike zašto te žene ne mogu izaći iz te životne šeme i zašto ne pišem o ženama koje su uspjele da prevladaju duštvena ograničenja, ali ne pišem feminističke proglase o tome kako treba biti, već pokušavam ukazati na probleme koji su tu, koji postoje, tako da ih postanemo svjesni.
Vi ne pišete o ljubavi, pišete o ženama koje su u vezama i braku. Zanima me kako žene reaguju na Vaše priče?
Žene reaguju fantastično. One najviše i čitaju moje priče, a neki muškarci nažalost ne reaguju baš najbolje. Čak mi je jedan poznanik skoro rekao da je čitao moju knjigu i da mu se ona dopada, ali da se osjećao kao da je napadnut. Rekao mi je: „mi nismo svi takvi“. Naravno, ali činjenica da se on osjećao napadnutim potvrđuje da se on u nekoj priči prepoznao, ali da toga nije svjestan. Sa druge strane, žene u pričama daleko su od toga da su svetice, ali čitateljke ne brinu puno oko toga što su žene tako prikazane.
Foto: BUKA
Zbirka priča „Moj muž“ je neka vrsta mini sociološkog i psihološkog istraživanja o braku, pa me interesuje kakvo je Vaše mišljenje o braku kao instituciji?
Brak je istorijski gledano jedna transakcija, gdje otac plaća da mu kćerka ode iz kuće, da ona ne bi bila teret porodici. Žena je nakon toga tretirana kao biće koje rađa i koja se bavi domom. Ta istorija braka me nervira i smatram da je vrijeme da se maknemo od njene simbolike. U toj simobolici otac prati kćerku na oltar, predaje ju mužu, onda ona uzme prezime svog muža i na taj način promijeni identitet. Ako želimo da redefinišemo rodove i odnose onda ne vidim zašto bismo zadržali formu i simboliku braka. Sa druge strane, smatram da je sasvim normalno da mi živimo u parovima i malim komunama, i svakako normalno je da imamo porodice, ali nam ne treba ta simbolika podanosti žena u braku i porodici koja nam se nameće. Kroz medije, filmove, serije prodaje nam se priča da smo mi tu da nađemo pravog muškarca, koji je jedan jedini. Ta priča je postala objekt marketinga, pa je brak i sve vezano za proces vjenčanja postalo tržište koje vidimo i u našem drustvu, i u Holividu.
Društvo o kojem pišete je patrijarhalno društvo. Na koji način možemo prevazići okove patrijarhata i tradicionalizma, da li je to uopšte moguće na Balkanu, naročito kad govorimo o novoj generaciji žena?
Kritikujući, pričajući, otvarajući teme. Čini mi se da je danas puno bolje nego što je bilo, a internet je takođe puno pomogao da se stvari poboljšaju. Žene su tradicionalno u kućama, one su domaćice, ali internet im je pomogao da izađu van, da mogu iznijeti mišljenje izvan kuće. Međutim televizija, mediji i reklame još uvijek guraju tu staru priču o ženama u našem društvu koja treba biti fizički savršena, mirna, fina i dobra, i da treba da nađe princa koji će ju spasiti. Situacija se može promijeniti jačanjem žena u javnom prostoru, jer što više žena imamo u javnom diskursu, na bitnim pozicijama, u politici, biznisu i kulturi stanje će biti bolje.
Vi ste neko ko je aktivan i kritički ukazuje na probleme društva u kojem živi. Kako je došlo do toga da ste postali aktivistkinja?
To je sasvim slučajno krenulo. Mi smo 11 godina živjeli u prilično autokratskom sistemu u kojem je vladao strah. To je društvo koje je bilo i još uvijek jeste prilično nazadno kada su u pitanju patrijarhalne vrijednosti. U jednom trenutku vidiš da je sve to nenormalno i da ne možeš to tek tako prihvatiti, pa onda shvatiš da se moraš time baviti. Ljudi su se često bojali da o tome pričaju, jer su u Makedoniji vladale cenzura i kontrola. Međutim u jednom trenutku kritika je krenula, ljudi su počeli da izražavaju svoje mišljenje i da kritikuju. Tako sam i ja počela baviti se lokalnim aktivizmom, ženskim pitanjem, kritikovala sam vladu. U to vrijeme kod nas je bila velika kriza i mi smo dvije godine protestovali. Bila sam na cesti sa prijateljima jako dugo, ali bilo mi je bitno da budem uključena i da to radim, jer ako ne protestuješ i ako se ne buniš situacija sigurno neće biti bolja. Ovakav tip pobune je odgovornost svih građana, a naročito javnih ličnosti.
Većina akademskih profesora se zatvorila u svoje kabinete i ne izlaze mnogo u javnost. Koliko je važno da intelekualci javno progovore?
Ako akademski građani ne pričaju o problemima društva to znači da oni nisu intelektualci, već da su samo klijentelisti koji udobno sjede u svojim foteljama, čitkaraju i objavljuju nešto bezveze. To što oni rade često nema nikakvog uticaja na našu kulturu ili istoriju. Tako, oni nisu intelekualci koji razmišljaju kritički o društvu, nego su samo totalni paraziti.
Kakva je trenutna situacija u Makedoniji?
U aprilu smo imali veliku krizu i neuspješan puč koji je umalo završio tragično, ali sve je srećom završilo slomom autokratske vlasti. Danas živimo mnogo bolje, ali imamo nove izazove. Jedan od tih izazova je kako da nakon 11 godina autoritarnog režima zaustavimo takvo ponašanje, odnosno da oni koji su na vlasti ne nastave taj obrazac. Lako je ponoviti isti princip funkcionisanja, jer ljudi su naviknuti na to, ali u našem slučaju to bi značilo da se desila zamjena, a ne promjena. Mi se borimo protiv takve zamjene i jednostavno moramo biti glasni da nam se istorija ne bi ponovila.
Razgovala Maja Isović Dobrijević