Profesor
Refik Šećibović osnivač je Visoke škole za turizam i menadžment iz Konjica i
jedan od najboljih poznavalaca stanja u obrazovanju u regiji. Profesor
Šećibović bio je pomoćnik ministra prosvete
Srbije u Vladi Zorana Đinđića, a tokom njegovog mandata, započeta je reforma
srednjih stručnih škola u Srbiji, po prvi put je uveden elektronski upis u
srednje škole, izrađena je i usvojena Strategija za razvoj stručnog obrazovanja
u Srbiji. Jedan je od osnivača Beogradske otvorene škole BOŠ (1993).
Profesor
Šećibović za Buku u velikom intervjuu analizira situaciju na univerzitetima u
BiH i regiji, generalno stanje u obrazovanju, onome što izjeda visoko
obrazovanje.
Profesore
Šećibović, pošto se bavite obrazovanjem kako na teorijskom, tako i na
praktičnom nivou i pratite tu oblast moram Vas pitati kakvo je, prema Vama,
stanje u obrazovanju u BiH?
Stanje
je, formalno gledajući, depresivno i haotično, sa ubrzanom tendencijom
urušavanja institucionalnog sistema obrazovanja, kao jedinog modela pristupa
tržištu rada i nauci. Kriza se produbljuje sa nedostatkom ideja, odnosno kako da
rešimo povezivanje adekvatnog vrednovanja znanja sa društvenim potrebama.
Posledice su već vidljive, kroz odliv najboljih đaka na strane univerzitete, kroz
prazne domaće univerzitete, institucionalno omalovažavanje posla profesora,
tajkunske pritiske na akademske slobode, kriminal i prodaju diploma.
Na
koji način se situacija u obrazovanju, prije svega visokom obrazovanju,
promijenila u odnosu na ranije godine, na vrijeme prije 10-15 godina i na
vrijeme kad ste Vi bili student?
Kakva
je slika našeg obrazovanja? Dovoljno je da organizujete takmičenje u retorici i
filozofiji nauke vlasnika privatnih i rektora javnih univerziteta i sve će vam
biti jasno. Videćete intencije onih koji obrazuju omladinu i građane.
Omasovljenje
studija donelo je korupciju i jačanje nekompetentnih ljudi u rukovodećim
strukturama. U visokom obrazovanju u regiji imate dva paralelna i povezana
procesa, tajkunizaciju među privatnim univerzitetima (sa časnim izuzecima) i na
javnim univerzitetima jačanje partijske oligarhije (opet sa časnim i dobrim
primerima). Tajkunizacija obrazovanja je sada na svom vrhuncu. Ulazak
tajkuna u sistem doneo je jačanje obrazovnog formalizma i vulgarnog tretiranja vrednosti
učenja i učenih ljudi. Institucije ne vrše više svoju ulogu, zatvaraju se u
sebe, počinje pad kvaliteta i to dovodi od masovnog odlaska mladih iz zemlje i
cvetanja neobrazovanosti, te površnog rešavanja društvenih problema. Masovni odliv
mozgova je sasvim normalna reakcija na politički odnos jednog društva prema
znanju.
S
druge strane, globalno povezivanje sistema visokog obrazovanja, učinilo je da
su naši stručnjaci zaduženi za visoko obrazovanje
potpuno dezorijentisani, zanemarili su sve one obrazovne alate koji se odnose
na vrednovanje u visokom obrazovanju, a koji su bitni za ostvarivanje njegove
društvene funkcije (kompetencije, ishodi učenja, fleksibilnost, stepenasti
kurikulum) i tako su odvojili visokoškolske ustanove od društvene zajednice. A
to su jedva dočekali univerzitetski oligarsi, koji su preuzeli i zatvorili javne
institucije, zloupotrebivši pojam autonomije, tako da one danas služe samo
uskom krugu njihovih istomišljenika (partijskih i univerzitetskih ) i
onemogućavaju ukupan društveni razvoj. Ozbiljni profesori su obespravljeni, na
ivici gladi i generalno potcenjeni, oni su pretvoreni u nemoćne posmatrače
sunovrata svog posla.
Političari
su tim profesorima samo dosuli so na ranu,
te su svojom nezainteresovanošću prepustili sistem već pomenutim grupacijama. To je dovelo do sloma osnovnih funkcija
sistema visokog obrazovanja, tako da su mu danas osnovne karakteristike da je
dosadan, težak, neefikasan, nefleksibilan i nepovezan sa praksom.
S
druge strane, u visokorazvijenim državama Evrope domaćih studenata je sve manje,
pa se našim mladim ljudima nude masovno mesta u Austriji, Nemačkoj,
skandinavskim zemljama itd., sa mnogo boljim uslovima za lični razvoj. Pa, mi
smo se vratili u doba Vuka Karadžića, jer bolje je učiti (i lakše, i
kvalitetnije, i jeftinije) i studirati u Beču, nego li u ovim našim glavnim
gradovima. A pri tom vas kao studenta i poštuju, pa će takav odnos prema
mladima privući još više naših mladih ljudi i svesti državne institucije na
prazne i formalne organizacije bez nekog smisla. Zato je danas jedino rešenje da srušimo ovaj sistem visokog obrazovanja
i na njegovo mesto postavimo novi.
U
vreme kada sam bio student i motivacija i standardi su bili na visokom nivou, tako
da je to sa današnjim stanjem teško uporedivo. Međutim, i tada je bilo opstrukcije
univerzitetskih lobija. Na žalost, i u vreme socijalizma političari su sa njima
pravili kompromise, mada mnogo manje nego danas. Zato smo sada na ovom nivou.
Živimo
u vremenu velike ekspanzije kako privatnih, tako i državnih fakulteta i univerziteta.
Na koji način se sve ovo odražava na kvalitete nauke i obrazovanja?
Prvo
nema ozbiljnog investiranja ni u nauku, ni u obrazovanje. Drugo, univerzitetsko
podzemlje, koje je i u bivšoj Jugoslaviji postojalo, ali bilo je na periferiji
sistema, danas je zauzelo (zahvaljujući prodaji diploma) ključna mesta u
obrazovanju i počelo da teroriše profesore i studente. Treće, nema ozbiljnih
strateških dokumenata, koji bi ubacili alate i oblike merenja u obrazovanju, pa
bi se time kriminalni i koruptivni sloj oligarhije izbacio iz obrazovanja.
Četvrto, položaj akademskih sloboda i socijalnog položaja profesora je na
takvom nivou, da ih bez problema tajkuni i oligarsi mogu ucenjivati, a da ih
niko neće ukloniti iz sistema, niti zaštiti ucenjene.
Zaštita
autonomije i akademskih sloboda mora
takođe izaći iz institucija, položaje profesora i studenata moramo zaštiti na
više načina i nivoa. Danas više guše akademske slobode oligarhije na
univerzitetima, nego državni i politički organi. Zato kada mi krenemo da
tražimo otvaranje univerziteta, oni nas napadaju i blokiraju. To već doživljavam 25 godina.
U
Srbiji univerzitetska oligarhija je preuzela sistem i pokušava preko plaćenih
novinara i kvazi stručnjaka da ubedi javnost da profesori treba da upravljaju
Nacionalnim savetom za visoko obrazovanje kao stručnim telom, a u stvari uloga
tog tela je sasvim drugačija. Nacionalni savet je savetodavno telo na kome se
sučeljavaju mišljenja i stavovi zainteresovanih partnera u visokom obrazovanju
(države, poslodavaca, profesora, studenata). Ako hoćete da dobijete veća
sredstva morate imati partnerski odnos sa svim akterima i dati im pravo da
kontrolišu gde ta sredstva idu i kakav je ukupni efekat obrazovanja. Zato je
ovaj novi zakon šansa je za poslodavce i profesore i studente da se oslobode
rektorske oligarhije. Zato sam javno podržao Zukorlićeve amandmane, jer nas jedino
on saslušao i pročitao šta predlažemo. I postoji još jedna veza sa Zukorlićem
kao osnivačem univerziteta, a to je njegova posvećenost filozofiji (isto kao
kod Đinđića), zato ga ovi lobiji ometaju u dobijanju akreditacije.
Bili
ste pomoćnik ministra prosvete Srbije u Vladi Zorana Đinđića, ali ste odlučili
da se povučete u Konjic i tu pokrenete Visoku školu za turizam i menadžment.
Zbog čega je došlo do ovog Vašeg povlačenja iz Beograda?
Jednostavan
je odgovor. Ubistvom Zorana Đinđića izgubila se ona energija koja je dovela do
kritičkog mišljenja prema obrazovanju. Javnost je korumpirana palanačkim
predstavama o akademskim slobodama, a u suštini monopol je preuzela vrlo
nekompetentna grupa profesora sa Beogradskog univerziteta (koji su vladali
Rektorskom konferencijom i Nacionalnim savetom), čiji je bio glavni cilj
onemogućiti ozbiljne promene (pročitajte uvodnik Gaše Kneževića iz 2004. godine
u knjizi Visoko obrazovanje koje
izdala Akademska alternativna mreža).
Počeo
je prikriveni progon nas, koji se bavimo radikalnim zahtevima za otvaranjem i demokratizacijom
sistema . Gde god sam se pojavio bilo je jasno da će mi zatvarati vrata za rad,
jer sam jedan od saradnika Gaše Kneževića i Zorana Đinđića. Prijatelji su me
više puta upozoravali da se određenim krugovima ne dopada moje pisanje i
stavovi. Zato sam odlučio da sve to posmatram sa strane i da im uzvratim. Tako
su nastale knjige Tvrđava lovaca u
mutnom i Tvrđava dosade.
Odavno
sam svestan da u ovoj borbi mediji su na njihovoj strani, jasno i zbog čega, ali
bitka između tajkunsko-profesorskih grupa i nas koji zagovaramo rušenje ovog
sistema tek je na početku. I to u čitavoj regiji. Bosna i Hercegovina mi je
omogućila da mirno ovih par godina analiziram ponašanje u regiji, razvoj procesa
tajkunizacije, a da se ne bavim formalističkim raspravama o tzv.reformama. Sada
sam prihvatio angažman u Novom Pazaru sa idejom da dokažem kako se može
napraviti odlična institucija i bez pomoći već pomenutih lobija, ali to je moja
obaveza prema pokojnim Đinđiću i Kneževiću. Njihova razmišljanja su mi osnov za
dalja istraživanja, uz stalne analize stanja obrazovanja u inostranstvu, ali mi
pomaže mnogo i naučna misao sa ovih prostora (radovi Slavoja Žižeka, Branka
Milanovića, Đure Šušnjića, Radomira Konstantinovića, Đokice Jovanovića i dr.)
Prvi
cilj nam je otvaranje kancelarija za akademske slobode i da počnemo da ubeđujemo
javnost i političare da će ih lobiji sa
javnih univerziteta odvesti na dno. Čak nam nije bitno da li su ti političari
na vlasti ili u opoziciji. Ako mislite da će mediji (naročito ovi slobodni)
objaviti naše stavove? Grdno se varate, jer to ne odgovora ni ovima na vlasti,
ni opoziciji, to znači otvoreni sukob sa monopolistima. O ovoj ideji razgovarali
smo sa mnogim organizacijama, pisali na društvenim mrežama, ali su nas
demokratski mediji i nevladin sektor ignorisali i odbili. Čak su nas više puta
odbili na konkursima različitih fondacija, pod uticajem profesora univerziteta,
sa ciljem da nam se ne otvara prostor za rad.
Na
koji način ste svoje ideje o visokom obrazovanju uklopili u Koledž u Konjicu,
za koje ideje se u nastavi i nastavnom program zalažete?
Najviše
kroz kurikulum, osnovna ideja mi je bila da napravim fleksibilni sistem sa
kombinovanjem kompetencija. Još uvek imam tu puno posla, ali prvi rezultati su
ohrabrujući. Moji studenti su počeli da razmišljaju o svojoj karijeri, to je
ključna stvar. Postoji još uvek bojkot koji polako prevazilazimo, zatim podmetanja
i ucene tajkunskih plaćenika, ali sve nam je to pomoglo da očvrsnemo. Spasilo
nas je to što smo mala institucija. Ono što mi je osnovni cilj u Konjicu, je ostvarivanje ideje obrazovanja za karijeru, umesto za zapošljavanje. Kad tu
ideju pretočite u program i organizaciju onda se suočavate sa stvarnim
problemima mladih u njihovom obrazovanju. To je teška borba sa formalizmom i
površnošću u čitavom društvu.
Naši
fakulteti su, bez obzira na usvajanje “bolonje” ostali stubovi tradicionalnih
obrazovnih principa, profesori bez komunikacije sa studentima, slaba praksa,
još su tu upletene društvene pošasti popust korupcije i nepotizma. Na koji
način se sve ovo odražava na mlade studente i na obrazovanje?
Nije
to samo naš problem, to je globalni problem. Međutim, naše institucije i privatne
i državne urušiće se brže nego što vi to vidite. Jer je raslojavanje među
profesorima je počelo, mali broj nastavnika može da opstane u ovim uslovima
rada univerziteta. Siromaštvo i nemogućnost naučnoistrživačkog rada opredeliće mnoge
profesore da se bore za alternativne programe i oblike. Ovakva organizacija institucija
“pojela” je i studente i kreativne nastavnike. Oligarhijske strukture velikih univerziteta na prostoru bivše
Jugoslavije su u suštini uvek u panici kad se u vlasti ili stručnim organima
pojavi neko kreativan, kao Boris Jokić u Hrvatskoj, koji svojim idejama i
stvaralaštvom može da poremeti njihov monopol nad obrazovanjem.
Međutim,
država će ovakve univerzitete još jedno vreme podržavati, a onda će uraditi kao
i Tramp – smanjiti dotacije. Na žalost, taj udar najviše pogoditi poštene i
časne obične nastavnike i saradnike, koji će ostati bez posla ili dobiti
mizerne plate od kojih neće moći da prežive (što se već događa u SAD).
Foto: Buka
Tada
ćemo morati da u sistemu stvorimo uslove
za prave radikalne alternative. Zato uvek ističem, što je gore na sadašnjim
univerzitetima, to je bolje za mlade i društvo u celini. Kako bi rekao
Kolakovski čir će pre pući i tada će moći ozbiljno da se razgovara o onome što
predlažemo. Zato je bitno da znate šta mi zagovaramo:
1. Profesori su
slobodno zanimanje, koje odgovara za svoj rad instituciji
(ugovorom o angažmanu) i akademskoj zajednici (statusom i izborom u akademskoj
komori). Borimo se da institucije više nemaju monopol kada je u pitanju nastava
i istraživanja univerzitetskih profesora. One mogu da budu samo prostori i
organizacije, gde se susreću profesori i studenti, prema programima koje su
izabrali. Profesori moraju da imaju pravo da predaju gde hoće, kada hoće i
koliko hoće, bez obzira na godine, na osnovu svoje licence i nacionalnog izbora koji reguliše
akademska komora, čija je zakonska obaveza da štiti profesorska prava i
akademske slobode.
2. Time bi se
dobila fleksibilnost institucija i smanjio broj zaposlenih i otvorile
mogućnosti za podizanje kvaliteta nastave. Studenti bi postali u stvari, glavni
akteri obrazovnih institucija i imali bi mogućnost da prave različite
kombinacije učenja i prakse, te da kreiraju svoju karijeru kroz više zanimanja
i to od obuka, preko praktičnih sertifikata, do diploma kao ishoda visokoškolskog
obrazovanja. Za ovaj sistem nam je potrebno da razvijamo različite nivoe
programe iz filozofije nauke i obrazovanja, kao deo obuke nastavnika za novi
sistem..
3. Potrebno je
ukinuti fakultete, departmane, odelenja i druge organizacione oblike
univerziteta. Osnovni oblik univerzitetske nastave je fleksibilni
studijski program, preko koga zajednički deluju i nastavnici i studenti.
Pomoćni oblici univerzitetske organizacije su inovativni centri koji povezuju univerzitete
sa privredom i naučnim institucijama, gde se odvija drugi deo (praktične)
nastave. U tim centrima studenti zajedno sa profesorima rešavaju praktične
probleme za konkretne privredne organizacije i preko njih dobijaju posao i
počinju profesionalnu karijeru.
4. Preko inovativnih
centara u univerzitet se uvode društvene strukture, jer su osnivači centara
poslodavci i lokalne zajednice. One dobijaju udeo i u upravljanju univerzitetom
i zajedno sa menadžmentom univerziteta (koji čine profesori koje angažuje
osnivač) kreiraju politiku kada su u pitanju ciklusi obrazovanja i naročito karijerno
vođenje.
5. Formiraju se
na nivou države akademske komore na kojima se ostvaruju procesi
napredovanja profesora, dobijanje licenci za nastavu, i odbrana akademskih
sloboda, integriteta, i obavljanje akademskih poslova vezanih za naučno
istraživački i pedagoški rad, ali i odbrana kritičkog mišljenja prema
društvenoj situaciji.
6. Stvaranje državnih
samostalnih doktorskih i postdoktorskih studija sa upravom koju čine
država, akademska komora i akademija nauka. U ostvarivanju programa angažovani
su samo profesori po pozivu(koji mogu i na drugim mestima predavati), ti
profesori mogu da provedu najviše 6 godina na ovim studijama, pod uslovom da
imaju doktorante i da ih mentorski vode. Državne doktorske studije su osnov da
neko upravlja visokoškolskim ili naučnim institucijama.
7. Licenciranje, akreditaciju, sertificiranje morale bi
da rade posebne agencije sa mišljenjem stručnjaka iz oblasti obrazovanja. One
isključivo ocenjuju dva aspekta – diplomske atribute studijskih programa i
kompetencije profesora i studenata. Agencije isključivo obavezuju osnivača da
ispravi propuste u radu institucije.
Vidite
to je potpuno novi sistem. Eksperti Ernst Young kompanije iz Australije bili su
potpuno u pravu u svojoj analizi, ovo je kraj visokog obrazovanja koje
poznajemo, fleksibilno visoko obrazovanje je budućnost, sa mnogo više
atraktivnosti nego što ih imamo do sada. Finci već daju neke odgovore kako
napraviti novi sistem, ali i oni još su na početku, pažljivo povezuju formalno
i neformalno obrazovanje sa praktičnom nastavom. Škoti takođe, tu su i Danci, i
Estonci. To je nesporno pravi put.
Koliko
je intelektualna elita, mislim na same profesore kriva zbog stanja u kojem se
nalaze mnoge visokoškolske ustanove?Možda su se profesori trebali pobuniti
protiv ovakvog stanja, možda su nešto trebali uraditi…
Profesori
su krivi jer su se uplašili “mangupa u svojim redovima” koji su postali tumači
obrazovnih istina. Tumači obrazovnih istina imaju ogroman prostor u medijima
gde svašta pričaju, uglavnom govore o ugroženosti autonomije, a i dalje
profesori u Srbiji ( i ne samo u njoj) imaju apsolutnu većinu nad univerzitetskim upravama (većinu u svim
organima), očito je da se prilično boje da se otkrije istina o radu
univerziteta. A sve je to suprotno od preporuka
Jerevanskog kominikea ministarske Bolonjske konferencije iz 2015. godine, koji
upravo zagovara otvaranje ka društvenim potrebama.
Tumači obrazovnih istina su sprečili, uz pomoć politike i medija, da
se istina o evropskoj ideji visokog
obrazovanja (ako hoćete i o pravim ciljevima bolonje) raširi u javnosti, jer bi se na taj način ugrozila njihova
vladavina, o čemu smo već pričali, a to je kombinacija socijalizma i akademskog
kapitalizma, gde bogati pojedinci vladaju visokoškolskim ustanovama kao
palanačkim sredinama terorišući osiromašene profesore i još siromašnije studente.
I onda ko da se pobuni! Mladi se jednostavno okreću evropskim prostorima i beže
od toga.
Vaša
knjiga “Tvrđava dosade” osvrt je na stanje u obrazovanju u regiji. Koji su,
prema Vama loši obrazovni primjeri, a koji su dobri?
Trenutno
najveću vlast unutar univerziteta u čitavoj regiji imaju lobisti (tumači
obrazovnih istina) koji urušavaju reforme, i vladaju najvećim univerzitetima u
glavnim gradovima regije od Slovenije do Makedonije. Svi ti univerziteti pate
od rigidnog (zastarelog) upravljanja institucijama, koji, kako bi ih opisao Ronald
Barnet pate od siromaštva ideja, pa zato koče modernizaciju univerziteta, a
samim tim i društva. Svoj uspeh na nekim rangiranjima više treba da zahvale
kreativnim pojedincima i kvalitetu njihovih radova koji su citirani u svetu (kao
što su Slavoj Žižek, Stojan Radenković, i dr). Zato ovaj pojam naučne citiranosti je relativan
pokazatelj rada univerziteta, jer niko nam ne odgovora kakav je društveni
značaj univerzitetskog rada (treba dobro pogledati stavove bivšeg ministra
obrazovanja Slovenije Pavela Zgage). Šta mladi imaju od toga što je neko po
citiranosti u svetu među 200 univerziteta, ako su poslodavci nezadovoljni
njihovim znanjem i neće da ih zaposle. To je problem.
Savremena
društva traže inovacije i rešavanje problema, a ne društvenu izolovanost i
zahtevanje finansiranja već prevaziđenih programa i to bez ikakve odgovornosti.
Najveći šampion u inovacijama i u modernosti je Sveučilište u Rijeci, tu su mu
uz rame Fakultet za elektrotehniku i računarstvo iz Zagreba, Vern u Zagrebu, Univerzitet
u Mariboru, Elektrotehnički fakultet iz Beograda, Poljoprivredni fakultet u
Novom Sadu, ostali uglavnom bljesnu, ali samo za kratko. I to se vidi kroz
njihovo finansijsko stanje i učešće u evropskim projektima.
Živimo
u vremenu kada je, da tako kažem, popularno pohađati fakultet, pa će mnogi
upisivati fakultete koji ih i ne zanimaju, a sa druge strane odumiru svi mogući
zanati. Kako naći balans u ovome, kako mlade zainteresovati i za zanate?
Već
Evropa otvara kratke praktične studije, povezuje formalno i neformalno
obrazovanje, a u Finskoj počinju da se razvijaju univerziteti primenjenih studija
sa fleksibilnim formama (slično se događa i u Velikoj Britaniji). Zanati će se inkorporirati
u sistem visokog primenjenog obrazovanja i to je naš problem, mi to ne želimo
da uradimo, jer tu su prepreka profesori univerziteta (Mađari istražuju primenu
dualnog sistema u visokom obrazovanju). I dok se mi natežemo, u svetu će nove tehnologije
uticati da se razviju fleksibilne forme obrazovanja, povezane sa praksom i obrazovanjem
na radnom mestu. Mislim da treba prestati sanjati univerzitete sa nekim
amfiteatrima, LCD monitorima, velikim učionicama za stotine studenata u kojima
se satima predaje ex catedra.
Stari
zanati treba da postanu turistička atrakcija. Novi zanati biće sve više u sferi
prelaska iz srednjeg u visoko obrazovanje. Mladima nije potrebno nuditi nešto
čemu prolazi vreme, treba ih u srednjoj školi široko obrazovati i onda kratkim
programima i kroz tehnološko osposobljavanje usmeravati na određene poslove.
Današnji srednjoškolac u Evropi će za 10 godina menjati 5 do 8 zanimanja u
svojoj karijeri. Zato nam trebaju univerziteti primenjenih nauka, koji će biti
izjednačeni sa naučnim univerzitetima. Zato sam govorio o obrazovanju za
karijeru, fleksibilno tržište rada, pa i za ovaj novi kapitalizam (kognitivni
kapitalizam).
U
knjizi “Tvrđava dosade” govorite i o
akademskom kapitalizmu, a čini mi se da sve sve manje kod nas govori o nauci, a
više o novcu i zaradi. Gdje je nestala ta zaljubljenost i zanesenost naukom?
Studenti su već od početka studija zaraženi tom kapitalističkom idejom, a
mladalačka zanesenost naukom više skoro i ne postoji?
Akademski
kapitalizam je posledica neprihvatanja izvornog koncepta bolonje i tajkunizacije. Mi danas u regiji imamo i tu jednu
posebnost, a to je vulgarni akademski kapitalizam, koji smo čak uneli i u
zakone (recimo bankovna garancija za otvaranje institucija, što je tipičan
primer da u stvari nikoga ne interesuje kvalitet i mladi, već samo novac i eto
vam tajkuna u sistemu). Kako se danas može očekivati da će postojati zanesenosti
naukom u društvu koje ne ceni znanje. Mi smo zaraženi, kako bi rekao Paolo
Freire bankarskim konceptom obrazovanja,
a to znači važnija nam je zarada pojedinca i profit univerziteta, nego stvaranje sistemskih pretpostavki za
naučni razvoj i očuvanje ljudskih resursa. Eto šta su nam uradili tumači
obrazovnih istina, u stvari pomogli su strancima da nam odvuku mlade i
postanemo zemlja bez mladosti. Trebaće nam 150 godina da se oporavimo od
odlaska ovih generacija od 91. do danas. Mi smo došli do kraja ovakve logike u
obrazovanju! Tvrđava obrazovanja se ruši, vreme je da gradimo novu!
I
za kraj, može li se situacija u obrazovanju promijeniti. Sigurna sam da imate
bar nekoliko dobrih savjeta na ovu temu.
Može.
Prvo moramo da obrazujemo političare (u stilu Zorana Đinđića, kada ih je terao
da uče i to sam najviše voleo kod njega, kad smo sarađivali), a da oni sruše
konzervativne institucije i da proteramo tajkune iz visokog obrazovanja. A onda
u sistemu napraviti podelu na univerzitete
i univerzitete primenjenih nauka.
Drugo,
moramo se vratiti uvođenju nastave filozofije u obrazovne institucije (i na srednjoškolskom nivou i na univerzitetu), i to
naročito moramo se posvetiti razvoju filozofije nauke. Nikako ne bi trebalo
dozvoliti da imamo nastavnike, koji nisu prošli detaljan kurs iz filozofije
nauke. Jačanje programa filozofije je ključ današnjeg modernog obrazovanja!!!
Treće
formirati timove koji će se baviti obrazovnim politikama, pre svega u oblasti
visokog obrazovanja. To je put stvaranje sistema merenja (kompetencija i ishoda
obrazovanja) na tržištu rada, oslobađanje profesora od robovanja tradicionalnim
univerzitetima, nastavnici na svim
nivoima moraju imati mogućnosti da dobro zarade boreći se za kvalitet
obrazovanja. Država treba da finansira programe prema kvalitetu, a ne prema
političkoj podobnosti i kvantitetu.
Četvrto,
obrazovne alate kao što je akreditacija uspostaviti kao društvenu ocenu
kvaliteta obrazovanja koja je zasnovana na merenju ishoda obrazovanja i odnosa
prema studentima. I u tom smislu rangirati i škole i univerzitete i omogućiti
najboljim najviše sredstava. Unutar institucija odvojiti poslovni deo od
akademskog , ali i formirati akademsku komoru na nivou država, koja će se
ozbiljno baviti i akademskim slobodama, integritetom, etikom obrazovanja, izborima
i položajem akademskih radnika u društvu. Uz
to, visoko obrazovanje treba da postane neprofitni sistem, čiji je glavni ishod
karijera pojedinca.
Što u prevodu znači, moramo ovaj sistem
srušiti i posvetiti se odgovornom obrazovanju, koje će biti fleksibilno i
okrenuto pojedincu. Ishod toga da će te najzad i vi, u medijima, dobiti neke analitičare za obrazovne politike,
a ne samo analitičare za politiku,
vojsku i kriminal.
Razgovarala Maja Isović Dobrijević