U intervjuu za
BUKU, pričali smo i o fenomenu Belog Preletačevića. Zoran nam je priznao da je
«mentalni nacionalista». Ali, otkrio je i kako se bez posjete hirurgu liječi
klempavost. Najozbiljnije. Znate li zašto Kesić ismijava Dodika i ježeve u Republici Srpskoj? Sve vam je u
intervjuu.
BUKA: Zorane,
dobar dan. Pokušaću biti malo ti. To ne znači nužno da ti trebaš biti ja. Kaži
mi, ko su svi ovi silni kandidati koji podmeću nogu premijeru Aleksandru Vučiću
u njegovom pravičnom putu da postane
predsjednik Srbije? Jesu li to strani plaćenici? Ko su oni?
Z. KESIĆ: Oni su strani plaćenici, NATO pudlice, sluge
Vatikana, marionete stranih ambasada, izazivači haosa i državnih udara,
destabilizatori zemlje taman sad kad nam je dobro krenulo. Neki od njih su
povremeno i ubice ili umešani u zločin, ima tu i narkomana, lažova, lopova, ustaša…dakle
zaista živopisno društvance. To naravno ako čitate tabloide ili gledate
televizije naklonjenje vladajućem režimu.
Ipak, primećujem da je sve manje titula kojima bi razni Mitrovići,
Vučićevići i ostali Vučelići mogli da počaste mrske im opozicione prvake, pa se
često ponavljaju, što izaziva blagu dosadu i nezadovoljstvo kod konzumenata
njihovih glasila.
Treba preći na sledeći nivo etiketiranja. Vampiri!
Ali bukvalno, prikazati sve koji su protivnici
ili kritičari režima kao demonska stvorenja koja danju spavaju u mrtvačkom
sanduku, a noću kreću u krvavi pir sisajući krv svojim žrtvama. I pretvaraju se
u šišmiše. Mislite da bi reakcija prosečnog čitaoca tabloida bila «e jeste,
vampiri…ma dajte ljudi ovo je već suviše»?
Pre bih rekao da bi požurili do najbliže
šumice da izdelju koji kolac i na putu do kuće svratili na pijac po vezu belog
luka i u pravoslavni butik po raspeće.
Silni kandidati za predsednika, kao i srpska
opozicija u celini, uglavnom ostavljaju utisak egocentričnih, samozaljubljenih
vladarčića u pokušaju. Mnogo su bezopasniji i benigniji čak i od strašila iz
bajke poput vampira. Čast izuzecima! A ima ih. I baš zbog opšteg jalovog stanja
opozicije, ti izuzeci su jako dragoceni i valja ih dobro čuvati. I primeniti na
njima surove kaznene mere na prve naznake utapanja u blato u kome se opozicija
davi već godinama.
BUKA: Srbija,
čini se sa strane, obožava biti u diktaturi. I nekako se, brate mili, loše
snalazi bez velikog vođe i kulta ličnosti. Da li onaj mali razumni dio
populacije može bilo kako razbuditi hpnotisanu gomilu?
Z. KESIĆ: Ne volim kad se kaže «Srbija voli…». Ili «Banjalučanima
se dopada…». Ili «Japanci uživaju u…». Neki ljudi u Srbiji vole da imaju
svoga idola, vladara, hegemona, boga u koga bespogovorno veruju i gaje nadu da
će ih baš on spasiti i obasjati svojom grandioznošću.
Pa neka se pokaže na izborima i da tako
razmišlja većina onih koji su glasali, ali to su i dalje «neki ljudi». Nikako
Srbija. Ja ne volim velike vođe, tačnije nemam ništa protiv da se neko nametne
kao veliki vođa svojom vizijom, poštenjem, dobrotom, osećajem za pravdu i
pravedno, ali ako to «veliki vođa» podrazumeva neupitnu ljubav prema njemu,
proglašavanje za izdajnika svakoga ko se drzne da kritikuje rad tog vođe, ako
veliki vođa ne može da bude veliki delima koja će sama govoriti o njegovoj
veličini, već mora da nas svakodnevno podseća na svoju veličinu – što on što
njegovi mediji i kućni ljubimci na čelu tih medija, onda to po meni nije
nikakav vođa, već tužna figura zaglavljena u opsesiji da bude priznat kao
spasilac i voljen od svih.
Ne verujem u razbuđivanje naših sunarodnika
koji ne žele da budu razbuđeni.
Šta će mi onaj koji bi da prespava ceo život,
pa se još ljuti na mene što ga budim?
Spavaj bre, tvoja stvar.
Verujem u okupljanje budnih. Biram društvo. I
među prijateljima i među saradnicima, pa i među gostima naše emisije.
Tako da, što se mene i ogromne većine ljudi
koje poznajem i volim tiče, moja Srbija se smeje diktaturi. Moja Srbija
inteligencijom, kreativnošću, duhovitošću, razbija sve koji bi da je uvaljaju u
svoje blato laži, spinova, podmetanja, vulgarnosti, ogavnosti i zla.
BUKA: Prije
godinu dana Vlada Arsenijević mi je rekao da se klinički može dokazati ludilo
Aleksandra Vučića. Nisi doktor, ali možeš li pogledati i očitovati se po tom
pitanju?
Z. KESIĆ: Više od toga šta je njemu, zanima me šta je
nama sa njim i zbog njega.
Krajem godine gost naše emisije bio je jedan glumac. Pošto razgovor sa gostom
snimamo na samom kraju emisije, gost sedi sa strane i ima priliku da posmatra
snimanje čitave epizode. E sad, ovaj naš gost glumac uopšte ne prati vesti.
Politika ga ne zanima preterano, prosto čovek ima neke druge, lepše prioritete.
Dakle glumac po prvi put gleda izjave Aleksandra Vučića koje koristimo u
emisiji i počinje nekontrolisano da se smeje. I sa svakim sledećim insertom Vučića
navala smeha je sve veća. Što je Vučić ozbiljniji, glumac se više cereka. Vučić
uzdiše, pravi pauze duge po nekoliko sekundi, naš glumac pada sa stolice i više
niko od publike ne prati snimanje, svi gledaju u glumca.
Posle snimanja, kad je malo došao sebi, naš
gost nam je otkrio da prosto nije mogao da poveruje da se Vučić zaista tako
ponaša. Glumac je nepogrešivo prepoznao glumu. I to ne nekakvu veštu glumu, već
klasičnu šmiru i naravno da je njegova reakcija bila «čekaj, jebote jel ovo
normalno».
Nama koji svaki dan to gledamo, na žalost,
jeste normalno. I sve manje nam je smešno.
Navikli smo na to Vučićevo pozorište i mi koji
se bavimo satirom, ne bunimo se mnogo.
Zahvalnijeg lika od njega za našu finu obradu,
teško da bismo mogli da zamislimo.
Ali kada se već nasmeješ karikaturama, kada
odgledaš emisiju, kada pročitaš kolumnu, kada se složiš sa istomišljenicima na
tviteru, onda u jednom trenutku ostaneš sam sa tom spoznajom da te svakodnevno
neko laže. Da te zamajava, pravi
budalom, da ti maže oči brojkama i procentima, da na pitanja novinara odgovara
kontrapitanjima, da kao mađioničar dočeka pitanje u jedan džep, a iz drugog
umesto odgovora izvuče «dakle vama je to pitanje bitnije od pitanja…» pa onda
«…ubijene pevačice, bezbednosti Srba na Kosovu, toga što nam Hrvati rade o
glavi, gde su nestali dinosaurusi itd»
Možda to njegovo i nije ludilo, ali da nas
pravi ludim – to definitivno.
BUKA: Ne bih
više o Vučiću, ali šta će biti poslije njegove pobjede, mislim na Srbiju koja
nezadrživo srlja u napredak, mislim na slobodne medije i ljude poput tebe i
mislim na izvornu demokratiju? I hoće li pobijediti baš u prvom krugu?
Z. KESIĆ: Užasno me nervira situacija u kojoj smo uopšte
prinuđeni da se pitamo «šta će biti posle izbora, joj šta ako pobedi Vučić, a
kuku šta tek ako izgubi…hoće li mirno predati vlast…».
Odbijam da tako razmišljam. To što on ima
faraonske ambicije ne obavezuje mene da se ponašam i živim kao rob koji zavisi
od hira svemoćnog gospodara. Vučić ili bilo ko drugi, treći, deseti ko dođe na
vlast ima da bude službenik države i službenik nas građana.
Promena predsednika, odlazak jednog režima i
dolazak drugog…zbog čega bi to bilo ovako stresno, vanredno, maltene ratno
stanje?
Ko god osvoji vlast, ne osporavam mu pravo da
uživa u moći koju je osvojio, sve dok on ne ospori pravo meni da baš njega i
baš zato što je najmoćniji i najodgovorniji, najviše kritikujem.
Najveća je greška što pristajemo na igru koju
nam nameće vlast. Prihvatili smo njihova pravila. Mi koji se dičimo da smo
narod sa smislom za humor, narod širokog duha, posle prve epizode naše emisije
još pre tri godine pitamo se uplašeno i u pola glasa «auh bre, pa sme li se
ovako oštro…ukinuće vas, olabavite malo….». Šta sme li se? Mora se! Nije
normalno da se plašimo reakcije vlasti. Normalno je da vlast našu kritiku
shvati dobronamerno i da pokuša da ispravi loše stvari zbog kojih ih
kritikujemo. Ako je vlasti mrsko da bude
kritikovana, ako joj teško padaju neugodna novinarska pitanja, ako im je muka
od rešavanja brljotina koje su sami napravili, joj baš sam se potresao…jadna
mala vlast, evo daće čika Zoki bonu. More marš bre tamo! Ima da vaspitamo vlast
da piški i kaki na mesto i da je dužna da odgovara javnosti. Pa kuče nauči, a
kako neće vlast. Pitaš me šta će biti posle izbora? Biće to da ćemo još jače da
kritikujemo sve što nam se učini da je negativno u našem društvu. Jer to je naš
posao. Ko god da pobedi, njegovo je da
radi svoj posao, mi radimo svoj. Naravno, nisam lud. Svestan sam da je ova moja
slika o, čak ne idealnom, već normalnom društvu, daleko od naše realnosti.
Ali prosto odbijam da prihvatim njihova
pravila i videćete, doći će dan kada će, umesto što me sad svaki dan pitaju «a kako to da nisu i vas
ukinuli», čudeći se što još uvek postoji naša emisija, doći neko i reći mi
«vidite gosn Kesiću, pojavilo se još 5
novih emisija i 10 klinaca oštrijih, duhovitijih, bržih od vas. Pa što ne biste
sad malo pravili emisiju o poljoprivredi ili serijal o starim zanatima ili
nešto o prepariranim životinjama…»
BUKA: Opozicija
(smijeh), kako to gordo zvuči. Da li im je iko objasnio da će razjedinjeni,
mislim na lijevi dio spektra, šta god to značilo, elem, da li im je iko
objasnio da će progresivno matematički svaki kandidat sebi umanjiti šanse za
ulazak u drugi krug?
Z. KESIĆ: Opozicija je odavno izgubila poverenje čak i
kod onih građana kojima se ne sviđa aktuelni režim. I zato me uopšte ne čudi
što nisu bili u stanju da se dogovore oko zajedničkog kandidata koga će zdušno
podržati. Da bi bilo šta uradio zdušno, pri uslov je valjda duša. E tu kod
opozicije malo škripi. Svi ti lideri opozicionih stranaka su, čini mi se,
dosadili glasaču. Koga još može da uzbudi nešto što će reći Čeda, Čanak, Tadić,
Šutanovac…koga će da pokrene Radulović svojom kalkulantskom računicom sa
međuopštinskog takmičenja u matematici? Narod im prosto više ne veruje, oni su
potrošili sve svoje kredite.
I zato pojava Saše Jankovića, pa donekle i
Vuka Jeremića predstavljaju osveženje na
učmaloj opozicionoj sceni.
Navijam da bude drugog kruga, pa i iz
profesionalnih razloga. Naše emisije najbolje su kada je napeta politička
situacija. I zato bi nam fino legla još jedna epizoda izmedju prvog i drugog
izbornog kruga. Ovo neka bude i poziv našim gledaocima sa pravom glasa: masovno
na izbore! Ako ni zbog čega drugog, bar za još jednu opasnu epizodu «24
minuta»!
BUKA: Beli
Preletačević. Srbijanski politički pop fenomen. Kako ti kao fenomen gledaš na
ovaj fenomen? Zabava? Performans? Neozbiljnost? Ili ima tu nekog produktivnog
idealizma?
Z. KESIĆ: Moja prva reakcija na pojavu ovakve političke
parodije bila je «been there, done that».
Neki čitaoci možda će se prisetiti mog
izmišljenog lika Ognjena Zarubice, navodnog kandidata za gradonačelnika
Beograda. Pod sloganom «Što da ne» sada već davne 2008. godine obećavao sam da
ću kanalizaciju pretvoriti u akva park, penzionerima omogućiti popust na
alkoholna pića domaće proizvodnje, a deci dati mogućnost izbora hoće li ili
neće da idu u školu. I sve tako u tom smislu. I ono najvažnije, da ću od
Beograda napraviti ne metropolu, nego mega selo, naselivši sve moje zemljake iz
Žubornice u glavni grad. I onda kada se pojave neki zafrkanti relativno slične
estetike, šta da pomisliš osim «ajaoj opet ovo, pa valjda smo prerasli to majku
mu». OK, ja sam prerastao, ali nekim novim klincima to je uzbudljivo i treba da
se igraju. Podržavam.
Međutim, oni se nisu zadržali samo na
parodiji, već su zaista i ušli u politiku.
Ako će kandidatura Belog animirati one kojima
su «svi isti» pa zato ne bi ni izašli na izbore, ali za Belog će da glasaju,
onda je to super. I uklapa se u moj plan da se izbori drugi krug.
Ja lično nisam od tih kojima su svi isti. Nikako
nisu. Bar ne na ovim izborima.
Dakle, ono što podržavam kod Preletačevića je
što njegov fenomen vrlo plastično demonstrira koliko je narod smoren od ovakvih
političara i ovolike količine laži i demagogije u kojoj živimo, pa će u inat i
iz revolta podržati čak i izmišljenog lika u belom odelu.
Ono što mi smeta je relativizacija i
banalizacija «svi su isti». Da se razumemo, ona je skroz na mestu kada jesu. E pa
sada nisu.
BUKA: Tvoja
«24 minuta» postala su, uz par portala, nasušna i usamljena istina u Srbiji i o
Srbiji, ali ne samo njoj. Tu su i susjedi i komšije, kojima se ne ustežeš reći
istinu. Dokle tako? Mislim bukvalno. Nova sezona se sprema, ali stalno vam visi
taj Aleks…. Damoklov mač nad glavom. Kako je uopšte raditi u takvim uslovima?
Z. KESIĆ: Mislim da bi se u emisiji odmah osetilo ako
bismo je pripremali i pisali pod nekakvim strahom od tog Damoklovog mača koji
pominješ. Videlo bi se to i u scenariju i odabiru tema, pa čini mi se i u mojoj voditeljskoj izvedbi. Kako smo
zamislili emisiju i kako je radimo od prve epizode, tako je i danas u 101.
Emisija ne bi ni imala smisla da je radimo dozirano, prigušeno, bezbedno…
Kondom je korisna stvar, ali u oblasti političke satire nije uzbudljivo ako se
koristi zaštita. Ne bi prijalo ni nama ni onome ko gleda.
Dok pravimo emisiju mi nismo svesni nikakvog
Damoklovog mača. Čak i ako nam se klati nad glavom, bitnije mi je šta ćemo tog
dana napisati, nego da svako malo pogledavam na gore, hoće li nam ili neće
odrubiti glave.
Ako ćeš da odrubljuješ, odrubljuj pa ćemo da
vidimo šta ćemo i kuda dalje.
Ali kad pričamo o «24 minuta», ili će ta
emisija biti onakva kakvom smo je zamislili, ili je prosto više neće biti.
Voleo bih naravno da radimo još nekoliko sezona. Bilo bi super da u nekom
trenutku ispratimo ovu vlast i dočekamo neku sledeću. A onda da našu doslednost
u kritikovanju vlasti (a neće ni ta sledeća biti bezgrešna, verujte) potvrdimo
još jačim gnječenjem tih novih. Ne bih imao ništa protiv da «24 minuta» ostanu
konstanta, nezamenljivi korektivni element svake vlasti, da naša ideja argumentovane
kritike i konstruktivne sprdnje nastavi da živi kroz, jednog dana, neke nove
mlade scenariste, reditelje, pa i…šta da radimo, stari se, ćelavi se ,
poružnjuje i deblja….neke nove voditelje.
BUKA: Gledam
tebe. Gledam sebe. Gledam ljude oko sebe. Svi slično razmišljamo. Nismo li se
malo previše zavukli u neke naše realne ili virtuelne kondominijume
istomišljenika, dok nas krezava realnost šiba li šiba?
Z. KESIĆ: Ponekad se osećam kao mentalni nacionalista.
Vatreno veličam, čuvam, branim i ističem ljude koje smatram bliskim sebi. Ljude
sa kojima razgovaram o sportu, umetnosti, politici, putovanjima…Ljude sa
kojima se možda nužno ne slažem u svim pitanjima, ali ljude sa kojima bih uvek
popio pivo u kafani, ljude u čijem društvu se ne pitam «šta ja pobogu radim
ovde». Taj krug ljudi se širi sa svakim novim gostom naše emisije. A onda
uhvatim sebe da odjednom kao mrzim neke ljude koje čak ni ne poznajem. One
druge. One koji čine većinu, pa redom…gledalaca rijaliti programa, turskih
serija, pevačkih takmičenja, čitalaca tabloida, obožavalaca Jece, Cece, Dare,
Čmare itd.
Smeta mi njihov neukus, nervira me što
poklanjaju svoju pažnju sadržajima i ličnostima koji to ne zaslužuju, ljute me
mediji koji nas besomučno bombarduju ispraznim temama i navlače nas, varaju za
klik više, da posegnemo za tim skandaloznim, vulgarnim, često i krvavim
naslovom i kupimo na kiosku taj izmet od novina.
Mazohista sam povremeno pa se svesno nerviram,
ali uglavnom sam hedonista i otuda biram društvo i tu dolazimo da tog «kondominijuma
istomišljenika» koji pominješ.
Priznajem da nemam preveliku želju da razumem
motive onoga koji svakodnevno kupuje Informer i čita te gadosti. Priznajem da
me mrzi da pravim psihološki profil klinca od 16 godina koji umesto da je
buntovnik, da prkosi i roditeljima i sistemu i svemu, pristaje na robotsko
zaglupljivanje estradom, tabloidima, rijalitijima, koristi ne više od 100 reči
u govoru i raste u zombija. Nemam vremena da se bavim uskima, jer propustiću
dragoceno vreme koje treba provesti sa širokima. Ako je to zavlačenje u svoje
male svetove, eto biram da se zavučem. Sto puta mi je draža moja manjina od
njihove većine.
Ako ono što iznosimo u našoj emisiji dopire do
mozgova zatupljenih masa, super. Drago mi je. Ipak, ne pada mi na pamet, a
siguran sam ni mom timu, da zbog rejtinga, popularnosti, novca, niti bilo čega
drugog, prilagođavamo emisiju i humor «krezavoj realnosti» koju pominješ. Ovako
mi to radimo. Ako vam se sviđa, uživajte. Ako vam se ne sviđa, vaš problem. Ne
znate šta valja!
BUKA: Zorane,
vidiš li sebe, svoju familiju u budućnosti na ovom području. Treba se
uozbiljiti. Vrlo dobro znamo koliko istina, satira, politički humor iscrpljuju,
iako se ljudima sa strane čini kako je sve to lako.
Z. KESIĆ: Apsolutno se vidim ovde. I daću sve od sebe da
i moja deca požele da ostanu ovde.
Ne pada mi na pamet da bežim iz svog grada i
svoje zemlje. Umesto toga, radije bih isterao odavde sve one koji mi smetaju da
mi bude lepo.
Fora je da se potrudimo da od naše zemlje
napravimo super mesto za život.
Pa da
za 20, 30 godina sami sebi kažemo «e pa nismo loše napravili, a?»
BUKA: Angažovao
si se u mnogobrojnim humanitarnim akcijama, radiš, stvaraš. Pretpostavljam da
si zadovoljan i realizovan čovjek. Koliko te breme javne ličnosti samara ili
nekad sve to okreneš u svoju korist?
Z. KESIĆ: Ne smara me što sam javna ličnost. Naprotiv,
moguće da ću upasti u depresiju kada prestanem da to budem. Navikao sam da me
svuda dočekuju sa širokim osmehom, da mi se obraduje i staro i mlado, da mi
nepoznate osobe upućuju lepe reči na ulici i da starije gospođe žele da me
izljube.
Eto recimo kada sam bio tinejdžer patio sam
što sam klempav i pokušavao da skupim pare za plastičnu operaciju. Kada sam
postao poznat više niko nije primećivao moju klempavost. Evo pogledajte neku
moju sliku i ako se udubite provalićete da sam klempav. Čovek kad je poznat
može da bude i ružan. I niko neće reći «gle onaj što je ružan», nego «ijao eno
ga poznat». Zadovoljan jesam, ali puno stvari koje sam sebi zacrtao još uvek čeka
da skupim vremena, bogami i hrabrosti da se uhvatim u koštac sa njima.
Gde mi je taj roman koji treba da napišem, gde
je scenario za seriju, gde je serijal putopisnih emisija po svetu o kome maštam
još od početaka rada na tv…?
BUKA: Kada
ćemo Zorana Kesića vidjeti u Banjaluci? E, da, kad sam kod toga, šta misliš o
našem velikom vođi Miloradu Dodiku?
Z. KESIĆ: Otkriću vam jednu internu foru iz naše
redakcije. U poslednje vreme kad god pomenemo nešto vezano za Republiku Srpsku,
u roku od par sekundi neko uzvikne «Kesić ismijao…» pa onda to nešto što smo
pomenuli u razgovoru. Na primer, ako se pojavi vest da su se namnožili ježevi u
okolini Banjaluke, neko iz naše ekipe će sigurno uzviknuti «Kesić ismijao
ježeve u Republici Srpskoj».
Naravno, zezamo se na račun naslova na nekim portalima,
koji kao da imaju nekakav radar koji registruje svako moje pominjanje RS u
emisiji i odmah pravi skandalozni naslov da sam «ismijao» ove ili one.
I sad me čačkate da komentarišem Dodika, a
neki novinari samo čekaju u zasedi da prenesu moje reči pod naslovom tipa
«Kesić ismijao Milorada Dodika, Republiku Srpsku, naše granice i posrao se na
sve što je srpsko i pravoslavno. A zajebavao je i ježeve.»
I onda mi veliki Srbi pogođeni ovakvim
naslovom i uvređeni što sam ismijao Dodika i ježa, pišu «ljubavna pisma» na
fejsu i druže mi se sa majkom, ocem, sestrom, bližom i daljom rodbinom…
Dakle Dodik je super, ježevi su divna
stvorenja, a moja omiljena pesma je «Ne može nam niko ništa, jači smo od
sudbine».
U Banjaluku ću doći vrlo rado čim budem tu
imao neka posla. Naravno, posao će biti samo lep povod za druženje, pesmu i
šalu. Znam da nas rado gledate u Banjaluci i biće mi čast da dođem. Pozdrav
vašim čitaocima i nastavite da pravite buku!
Razgovarao:
Dragan Bursać