Vlasta Velisavljević: Žena me se odrekla dok sam bio na Golom otoku, nisam joj oprostio

Intervju

Vlasta Velisavljević: Žena me se odrekla dok sam bio na Golom otoku, nisam joj oprostio

Piše: newsweek.rs

Onog trenutka kad pozorištu više ne budem potreban, mislim da neću ni živeti. Možda ću vegetirati, možda ću se baviti nečim drugim, ali suštinski - neću živeti. Život bez pozorišta za mene i nije život, priča proslavljeni glumac

 Sa svojih devedeset godina i više od 350 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, Vlastimir Vlasta Velisavljević je, kažu, najširu popularnost stekao glumeći epizodu - magistra Ðorđevića u „Boljem životu“, jednoj od najgledanijih serija u bivšoj Jugoslaviji. Trogodišnje robijanje na Golom otoku davne 1950. jedan je, veruje, od razloga što je kao „bivši IB-ovac“ u beogradskim teatrima retko dobijao glavne uloge.

Inače, pre komunističkog, Velisavljević je zaglavio i u nacističkom logoru u Nemačkoj, iz kojeg je, nekim čudom, uspeo da pobegne 1944. Nekoliko decenija kasnije, iako je, kaže, doživeo kliničku smrt i „već bio otišao“, Vlasta Velisavljević se probudio iz kome i vratio na pozorišnu scenu. Ali, ni ovde nije kraj - 2015. mu je mladi onkolog s beogradske Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju saopštio groznu vest.

„’Imate rak’, rekao mi je i poslao me na dvadeset zračenja“, kaže Velisavljević. „Odbio sam, nisam hteo da se zračim. Posle silnog ubeđivanja s tim mladim doktorom, na kraju sam ipak pristao da sutradan dođem na još jedan pregled. Sledećeg jutra, tu u hodniku, naleteo sam na njegovog starijeg kolegu, lekara koji me je prepoznao s televizije. Popričali smo, pregledao me je, pogledao nalaz skenera... Vidim, čudi se čovek. Pozvao je kolegu, onda i neku doktorku.

„Pa, vi nemate ništa!“, rekao mi na kraju. „Kakav rak?!“

I pored svih nevolja koje su ga zadesile tokom života, Vlasta Velisavljević ostao je vedar i nasmejan. I beskrajno šarmantan čovek. U devedesetoj godini vozi automobil, koristi društvene mreže, igra u čak šest pozorišnih predstava. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu ovog leta priprema se za „Hamleta“ u režiji Aleksandra Popovskog. Premijera komada najavljena je za jesen.

 

Vi ste glumom počeli da se bavite 1938, sa svojih dvanaest godina, i to na sceni Manježa u Narodnom pozorištu u Beogradu. Koja je to scena?

- Ova gde trenutno sedimo: stara kafana „Manjež“, preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta. „Manjež“ je u to vreme bio deo Narodnog pozorišta u Beogradu. Iza te zgrade bile su napravljene prostorije za probe, u koje se vremenom uselilo Rodino pozorište, koje je vodila Gita Predić, ćerka Branislava Nušića. Gita je od toga napravila pravi repertoarski dečji teatar. Kao dete, u Rodi sam igrao mnogo uloga: od kestendžije i Riste Sportiste u jednočinkama za decu do Nušićevog „Puta oko sveta“. Dramaturški sve je bilo isto kao u velikom teatru, samo što su glumci bili deca. Pozorište Roda radilo je do okupacije, do početka Drugog svetskog rata.

Rat ste proveli u Beogradu?

- Tako je. Pored nacističkog pravila „sto za jednog“, koje je važilo samo za nas Srbe i Ruse, nemačku okupaciju pamtim po strahovitoj gladi, siromaštvu, po jezivo hladnim zimama.

Stanovao sam na stotinak metara odavde, kod „Londona“. Mile Vražić, Nemanja Marković i ja bili smo čuvena trojka; dečaci koji su na beogradskoj Železničkoj stanici od Nemaca u početku krali cepanice. Zime su, kažem, bile strašne: preko zaleđenih reka moglo se preći i kolima. Pored cepanica, krali smo i jabuke, koje su nacisti, otimajući ih od srpskih seljaka, slali svojima na Istočni front. Ti vagoni s jabukama imali su prozorčiće i nas trojica bismo, zahvaljujući specijalnom oruđu koje smo provlačili kroz otvore, a koje je na vrhu imalo debelu iglu, naboli jabuku, izvukli je, slagali u vreće i prodavali. Svi naši kupci bili su u čudu, pitali su se zašto je baš svaka jabuka morala biti probodena. U svakom slučaju, „biznis“ je cvetao sve do trenutka dok nas Nemci nisu provalili.

Koje godine?

- Početkom 1943. imao sam sedamnaest godina. Nedugo nakon tog hapšenja odveden sam u nacistički logor Dortmund Herde, koji je bio „filijala“ Dahaua. Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Ujutro bi nas odvodili u fabriku na rad, a uveče vraćali u logor. Sve dok im nisam pobegao.

Pobegli ste iz nacističkog logora?! Kako?

- Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Prezivao se Bergman i bio je nešto stariji od mog oca. Iako Nemac, često bi mi, kad bi dolazio u fabriku na posao, od kuće donosio hranu. Sve što sam dobijao od njega delio sam s ruskim zarobljenicima, koji su, među nama logorašima, imali ubedljivo najgori i status i tretman. Jednoga dana moj me je majstor odveo u susednu fabriku, a onda i u svoju kuću. Doneo mi je neke stare cipele, njegova žena mi je ponudila ručak. Sećam se da sam na jednom od zidova primetio uramljenu fotografiju mladog momka. Bio je to njihov sin, koji je poginuo na Istočnom frontu. Možda je gospodin Bergman u meni video tog svog sina, ko zna. Valjda je zato, uprkos stravičnom riziku kojem se na taj način izložio, sve i organizovao.

Šta je organizovao?

- Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda. Mnogo godina nakon bekstva iz nacističkog logora posetio sam Dortmund, kasnije otišao i do logora Herde. Na mestu na kojem se nekada nalazila fabrika granata i koje je stradalo tokom savezničkog bombardovanja 1945. prostiralo se prelepo jezero. Ipak, neke sam stvari uspeo da rekonstruišem: tunel kroz koji su nas nacisti svakodnevno vodili u fabriku, logor, našu baraku... Baš na tom mestu, na mestu barake u kojoj sam bio zatočen, izgrađeno je pozorište - Hamza teatar. Neverovatno!

Šta se dogodilo s vaša dva druga? Jesu li i oni završili u logoru?

- Nisu. Nemci su samo mene uhapsili. Njih dvojica su ostala u Beogradu, prešla u ilegalu. Neposredno nakon oslobođenja nas trojica pokušavali smo da se dočepamo Amerike, da pobegnemo iz zemlje.

Zašto?

- Nije nam se svidelo to što smo videli. Po ovom ovde parku (park ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nap. aut.) ljudi su jurili jedni druge, ubijali se. Tokom okupacije četnici su jurili partizane; posle 1945. bilo je obrnuto. I to se više nije moglo podneti. Zato smo odlučili da bežimo. Ali nismo uspeli. Uhapšen sam i odveden u zatvor koji se nalazio na beogradskoj Adi. Onda je moj otac kukao i molio vlasti da me puste. Na kraju su me ipak pustili. Doduše, nisam dugo bio na slobodi: već 1950. ponovo sam uhapšen i odveden na Goli otok.

Zašto ste uhapšeni?

- Imao sam druga Dušana Majcena, Slovenca, pukovnika JNA, načelnika katedre na Višoj vojnoj akademiji. Bio mi je kum na venčanju. Iako s njegovim političkim uverenjima...

Govorite o takozvanom izjašnjavanju za Staljina?

- Tako je. Iako s tim nisam imao ništa, odbio sam da ga cinkarim. Uhapšen sam kao student treće godine Akademije dramskih umetnosti i odveden najpre u zatvor na Banjicu, a onda na Goli otok.

Koliko godina ste proveli na Golom otoku?

- Tri godine. Ipak, bio sam u grupi zatvorenika koja nije ispaštala kao one prethodne, koje su uhapšene prvih meseci nakon Rezolucije Informbiroa 1948. Ali ne bih o tome dalje govorio. Teško je, znate... Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Ako vas neko u najtežem trenutku izda, ako vas se odrekne, onda ne vredi, gotovo je! Nisam hteo da joj oprostim.

Bez obzira na...

- Na šta?! Ranko Petković je umro, njegova žena nije htela da ga se odrekne i odmah su je s malim detetom izbacili iz stana. Ali je izdržala. U Mostaru sam kasnije upoznao gospođu koja je bila šef krojačnice tamošnjeg pozorišta i koja, uprkos svemu, takođe nije htela da se odrekne muža golootočanina. Hoću da kažem da se moglo, ali...

S Golog otoka ste, kažete, pušteni 1953?

- Da. Vratio sam se u Beograd. Naravno, nisam mogao da radim, čak su me i izbacivali iz beogradskih pozorišta.

Ko vas je izbacivao?

- Tadašnji upravnik Pozorišta na Terazijama, recimo. Izbacio me je, iako sam imao kartu za Nušićevog „Dr“, predstavu koju je režirao moj dobar drug Brana Vojinović. Brana mi je dao kartu.

„Šta ćeš ti ovde?“, pitao me je upravnik strogo. „Došao da pogledam predstavu“, kažem.

„Imaš li kartu?!“, dreknuo je. Kad sam mu je pokazao, počeo je da viče: „Marš napolje!“, i izbacio me je na kraju. Pre nekoliko meseci sreo sam ga na Kalemegdanu, šetao je kuče. „Zdravo, Vlasto“, procedi je. Već mator čovek, odrtinaveo. Verovatno ga danas grize savest, hteo bi da se nekako iskupi. „Ma, marš, bre, tamo!“, rekao sam u prolazu. Šta drugo da kažete?! Samo marš. To je tako.

Budući da, kao golootočanin, nigde nisam mogao da nađem posao, na kraju sam, na preporuku prijatelja, divne mostarske porodice Šain, stigao u Mostar.

Zašto baš u Mostar?

- U Mostaru je postojala velika glumačka škola, odlično pozorište koje je vodio Safet Čišić. Bio je učitelj, ali je teatar i rad u njemu poznavao mnogo bolje od ovih koji se danas predstavljaju kao veliki stručnjaci. Na predlog Šaina, Safet Čišić je došao u Beograd da se upoznamo, da me vidi. Zamolio me je da svratim do Kluba književnika, da porazgovaramo i da mu usput nešto odglumim. Svidelo mu se, pa me je pozvao da dođem kod njega u Mostar. U to vreme gradonačelnik Mostara bio je Džemal Bijedić. Znate li ko je bio Džemal Bijedić?

Znam, predsednik Saveznog izvršnog veća, krajem sedamdesetih poginuo u avionskoj nesreći.

- Tako je. Bio je divan čovek, mnogo mi je pomogao.

Kako vam je pomogao?

- Iako sam u Mostar došao kao IB-ovac, kao bivši golootočanin, zahvaljujući Džemalu Bijediću niko nije smeo da me popreko pogleda, a kamoli da me pipne. Štitio me je i politički i na svaki drugi način. Kad god odem u Sarajevo, uvek posetim grob Džemala Bijedića i njegove familije. Divni ljudi, kažem vam... U Mostaru sam narednih nekoliko godina nesmetano radio u pozorištu u kojem je umetnički direktor bio pesnik Skender Kulenović. Skender je, baš kao i ja, veoma voleo ribolov, pa bismo često zajedno odlazili na Neretvu na pecanje. Uveče bismo sedeli u kafani sa slikarom Mirkom Kujačićem.

Poznavali ste Mirka Kujačića?

- Poznavao?! Bože, praktično smo živeli zajedno! Mirkov otac, dr Stojan Kujačić, bio je ruski đak, lični prijatelj Lava Nikolajeviča Tolstoja; preveo je „Ilijadu“ i „Odiseju“, bio lekar crnogorskog kralja Nikole. Imao je sto godina kad je umro. A umro mi je na rukama... Uglavnom, sećam se da smo jedne noći Skender Kulenović, Mirko Kujačić i ja sedeli u kafani i da su, za razliku od mene, njih dvojica celo veče ogovarala Ruse: te nemaju nauku, te ništa ne znaju, te nemaju ništa... E, a onda smo sledećeg dana, i to zorom, Skender i ja otišli na Drežanku, tu čudnu, malu reku u ribolov. Sa sobom sam uvek nosio neki stari mađarski radio na baterije, plašeći se, valjda, da mi neka informacija ne promakne. I tako, oko podneva uključim radio da čujem vesti, kad... SSSR je, kažu, uspešno lansirao prvi veštački satelit u svemir „Sputnjik 1“. „Skendere, jesi li čuo?!“, smejao sam se. „Sovjetski satelit u svemiru! A vi sinoć rekoste kako Rusi ne znaju ništa!“ Od tog momenta kao da se nešto među nama promenilo. Ipak sam bio bivši zatočenik s Golog otoka, optuženi IB-ovac, i te su se stvari, bez obzira na to što su se odnosi između Tita i Hruščova 1955. izgladili, i dalje teško zaboravljale. Bolje da bežim, mislio sam. Izgleda da je bilo došlo vreme da, nakon četiri relativno mirne godine, konačno napustim Mostar.

Gde ste otišli?

- U Tuzlu. Iako sam se i tamo dobro snašao, bilo mi je žao što sam otišao iz Mostara, tog čudesnog grada koji sam zavoleo. Nikada mi neće biti jasno zašto su se devedesetih onako strašno posvađali i podelili. I taj Stari most, znate... I Tuzla je imala odlično pozorište, odličan ansambl. Tih godina tražili su nove glumce. Upravnik je bio glumac, ne mogu mu se setiti imena, igrao je u Beogradu za vreme okupacije. U Tuzli je radio i reditelj Dejan Mijač. Nakon tri sezone u Tuzlu je jednoga dana stiglo Beogradsko dramsko pozorište. Cela moja klasa - Olivera Marković, Olgica Stanisavljević, Danica Aćimac, Maja Belović, Bosiljka Boci, Vlastimir Ðuza Stojiljković, Predrag Pepi Laković...

To je prva generacija školske 1948/49. tek osnovane beogradske Akademije dramskih umetnosti?

- Jeste. Profesor nam je bio Mata Milošević, asistenti Miroslav Belović i Sofija Soja Jovanović. Znate li vi kakvi su to gorostasi bili?! S mojom glumačkom klasom u Tuzlu je stigao i tadašnji upravnik BDP-a Predrag Dinulović. „O, Vlasto, otkud ti u Tuzli, šta radiš ovde?!“, pitali su me. Tuzla je, inače, tih godina bila jugoslovenski eldorado, u koji su dolazili najbolji jugoslovenski lekari, inženjeri, profesori... Velike plate, lepa atmosfera. Nakon jednog izvođenja u Tuzlu tek pristiglog ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, tetka Saja, majka Soje Jovanović, koja je bila neposredna i šarmantna žena - volela je i da se kocka - pitala je Dinulovića zašto mi ne dozvole da se vratim u Beograd. „Ko mu, bre, brani?! Neka napiše molbu i vrati se“, rekao joj je Dinulović. Uskoro sam se zaista vratio u Beograd i počeo da radim u BDP-u. Odmah sam uskočio u Nušićevu „Autobiografiju“, koju je režirao Nebojša Komadina. To vam je onaj „antimaterija“, sećate se? U BDP-u sam ostao neko vreme, dok me nisu izbacili.

Zašto?

- Zato što sam otišao u Rusiju. Nešto me je vuklo. Kad sam se vratio u Beograd, primljen sam u Jugoslovensko dramsko pozorište.

Primio vas je Bojan Stupica?

- Da, Stupica me je primio. I to zajedno sa svojim čuvenim „bebama“. U JDP-u, u najboljem pozorištu u onoj Jugoslaviji, danas nema nikoga iz moje klase. Nema ih ni u drugim pozorištima, otišli su. Ostao sam sam. Poslednji je prošle godine otišao Ðuza Stojiljković. I tako žalim, tugujem za njima na svoj način. Povremeno pitam ove mlađe glumce da li bi me primili u svoju klasu.

„Naravno, Vlasto, šta vam je?“, kažu. I, tako, sad imam novu klasu.

Ko je u vašoj novoj klasi?

- Mićko (Dragan Mićanović), Glogovac, Nebojša Ðuričko... S njima radim „Hamleta“. Ovo mi je četvrti „Hamlet“ u karijeri. Jedini sam glumac na svetu koji je s devedeset godina dobio ulogu u tom čuvenom Šekspirovom komadu. Izuzev Ofelije i Gertrude, u „Hamletu“ sam igrao doslovno sve uloge. Uključujući Duha, koji je, u novoj postavci reditelja Aleksandra Popovskog, dosta drugačiji. Kao što je, uostalom, drugačiji i ceo komad.

Nije vam naporno da u ovim godinama ponovo učite tekst?

- Taman posla, uživam!

U kom smislu je Hamlet Aleksandra Popovskog drugačiji?

- Sve je pomalo ispreturano. Ne mislim u ružnom smislu. Kod Popovskog je, recimo, Hamlet dosta stariji od lika u Šekspirovom komadu. Nebojša Glogovac, koji tumači Hamleta, odavno je prešao četrdesetu. Razgovor koji kao Duh s njim vodim zapravo je intiman, ljudski razgovor oca i sina.

A ostale tri postavke „Hamleta“... Eh, bilo je tu svega i svačega!

Čega je bilo?

- Hoćete da počnemo od „groznog“ Hamleta, u kojem sam bio Horacije?

Hoću. Ko je bio Hamlet?

- Neću da kažem. U stvari, hajde, reći ću vam. Hamleta je igrao Zoran Radmilović, kralja Žika Milenković, Rozenkranc i Gildenstern bili su Duško Poček i Miodrag Popović Deba, kraljica Olgica Stanisavljević. Bilo je to 1968. Tog „Hamleta“ je u Beogradskom dramskom pozorištu režirao Nebojša Komadina. Nažalost, predstava jedva da je dočekala peto izvođenje.

Zašto?

- Nešto tu nije funkcionisalo. Možda i zbog Komadine, koji je, već na prvoj probi, umesto o Šekspirovom komadu, krenuo da nam govori o nekakvoj antimateriji. Bili smo zgranuti. Antimaterija, šta s tim da radimo? Komadina je govorio, mi smo ga gledali belo i... U svakom slučaju, i pored silne ambicije Zorana Radmilovića i spremanja za tako veliku ulogu, komad, kažem, nije uspeo. A ako u „Hamletu“ nema Hamleta, onda...

Šta je s drugim „Hamletom“, je li on bio uspešniji?

- O tome tek ne mogu da govorim. Nemojte se ljutiti.

Kako ne možete?

- Dvojka mi je malerozan broj, pustite to... Ali mogu da govorim o „Hamletu“ koji je u JDP-u režirao Stevo Žigon. On je tumačio i naslovnu ulogu. Žigonova predstava doživela je više od stotinu izvođenja, na BITEF-u je podobijala silne nagrade. Kako je Žigon već bio zašao u godine, potrudio se da sebi nađe zamenu. Tako je kasnije, u novoj podeli, Tanasije Uzunović dobio ulogu Hamleta. Roz i Gild bili su Aleksandar Berček i Lane Gutović.

A vi?

- Kod Žigona sam imao dve uloge. Ne, tri. Ma, igrao sam sve, šta god je trebalo.

Koji Hamlet je za vas bio nezaboravan?

- Ruski Hamlet, naravno, onaj Inokentija Smoktunovskog. Jedan od najvećih ruskih kritičara Visarion Grigorjevič Bjelinski rekao je da je Hamlet „najblistaviji almaz u kruni dramskih poeta“. Malo patetično, ali istinito. I lepo. Upamtio sam te reči. Interesantno, Rusi su više poštovali Šekspira nego i Englezi i svi u kolonijama. Tu mislim i na nas.

Prija vam nova uloga?

- Naravno. Kao i ostale koje trenutno igram u beogradskim pozorištima.

Koliko uloga trenutno igrate?

- Čekajte... Šest, uključujući „Hamleta“. Ne bih mogao drugačije. Onog trenutka kad pozorištu više ne budem potreban, mislim da neću ni živeti. Možda ću vegetirati, možda ću se baviti nečim drugim, ali suštinski - neću živeti. Život bez pozorišta za mene i nije život.

Duže od četiri decenije igrali ste u diplomskoj predstavi Ljubiše Ristića „Buba u uhu“. Od početka ste bili u podeli?

- Jesam. Interesantan je istorijat te predstave. Prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, velika Marija Crnobori, zaprepastila se kad joj je Ljubiša Ristić ponudio da igra u vodvilju Žorža Fejdoa.

 

„Jeste li normalni?!“ - vikala je, ne mogavši da poveruje da je njoj, glumici čuvenoj po tumačenju tragičnih junakinja svetske literature, mladi Ristić ponudio takvu ulogu. I, pošto je Marija Crnobori odbila, postavilo se pitanje šta dalje. Jer je u prvobitnoj podeli bilo planirano da igram Marijinog muža. Na kraju, Ljuša je ulogu žene jednostavno - izbacio. Ostao je muž, to jest ja. Zanimljivo je da je „Buba u uhu“, pre nego što je i postavljena, već bila proglašena za promašaj. Čak je i moj nenadmašni, bravurozni kolega Nikola Simić, baš kao i Marko Todorović, svrstavši se na stranu ansambla JDP-a, odlučio da ne igra kontrolnu probu. Igrali smo mi ostali - Branka Petrić, Rada Ðuričin, ja - i to kao da su Nikola i Marko tu s nama na sceni. Glavne uloge su, dakle, sedele u publici i posmatrale šta se događa. Sva sreća da je tog dana u gledalištu bio i Ljuba Tadić. „Ho-ho-ho“, smejao se Ljuba onim svojim dubokim glasom. „Ovo je odlično, ovo će se publici svideti.“ Naravno, to nas je ohrabrilo, pa je predstava počela svoj višedecenijski i više nego uspešan život. Zahvaljujući Ljubiši i novom, mladom ansamblu, „Buba u uhu“ igra se i danas.

I, kako vam izgleda predstava s mladim glumcima? Kako su se snašli?

- Sjajno. Ti ljudi odlično igraju. Posebno glumac koji je nasledio Nikolu Simića, opasan je.

Je li istina da ste u beogradskim pozorištima retko dobijali glavne uloge?

- Jeste. Izuzev u Beogradskom dramskom pozorištu. Glavne uloge sam češće igrao u provinciji. Ovde je ipak bilo teže, vodilo se računa i o drugim stvarima, ne samo o glumi. Doduše, ma šta igrao, trudio sam se da dokažem staro pravilo: nema velikih i malih uloga, ima velikih i malih glumaca.

Kad ste rekli da se vodilo računa o drugim stvarima...

- Nije baš bilo jednostavno bivšem golootočaninu dati da igra glavnu ulogu, znate. Pa, te tri godine koje sam proveo na Golom otoku nisu mi čak uračunate u staž, zbog čega mi je i penzija umanjena za tri procenta. Iako sam mogao, to nisam menjao. Što da krivotvorim biografiju? Bio sam i ostao rusofil, pa šta?!

Zbog ljubavi prema Rusiji dosta ste toga izgubili?

- Neka! Svako ko oseti Rusiju, ko se upozna s tom zemljom, s tim ljudima mora postati rusofil. Nikada nisam bio IB-ovac, ali jesam rusofil. Pedesetih i početkom šezdesetih godina to je podrazumevalo lošu reputaciju. Danas je još i gore. Opasno. Iako su ovde izginuli silni Rusi.

Da, ali ste kao mlad ipak hteli da bežite u Ameriku, ne u Moskvu.

- Ha, sve je to život. I danas bih pre živeo u Americi nego u Rusiji, ali to nema veze sa osećanjima. Kad su pre nekoliko godina u Moskvi održani Dani srpske kulture, bio sam deo delegacije koju su činili Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović i još neki pisci. Dragoslava Mihailovića sam molio da ode sa mnom u Muzej Crvene armije, da vidi delove aviona Garija Pauersa, američkog pilota čiji su avion Rusi oborili 1962. Taj muzej je, inače, veoma interesantan i zbog toga što su svi narodi negde svrstani, ali jedino mi Srbi imamo zasebnu sobu. Imali su je i Poljaci, ali su je u međuvremenu izgubili.

Znate da je u Srbiji donesen Zakon o rehabilitaciji?

- Znam. Podneo sam zahtev, rehabilitovan sam kao bivši zatočenik Golog otoka.

 Zašto?

- To me je pitao i moj kum, golootočanin Damir Pavić, rođeni brat Siniše Pavića. Zašto sam, dakle, tražio da budem rehabilitovan? Pisac Dragoslav Mihailović ubedio me je da podnesem zahtev. Sećam se da je sudija, fina gospođa, uspela da iz policije dobije moj dosije i da ga donese u sudnicu. Znao sam šta u njemu piše: svoj sam dosije video odmah nakon 5. oktobra 2000, kad je nakratko arhiva UDB bila otvorena i stavljena građanima na uvid. I tako, čita ta gospođa sudija, čita i ne može čudu da se načudi. „Oh, gospodine Vlasto, kakav ste vi avanturista!“, kaže mi na kraju. „Ne, gospođo, nisam avanturista“, rekao sam joj. „Ja sam razbojnik!“ I jesam.

Izvor newsweek.rs

Komentari na tekst (3)
Objavljeno:
Legenda..posebno biografija...jednog dana i film ce se snimiti o njemu..jedba cekam
Objavljeno:
Vlasta,zivi genije...legenda..puno zdravlja i uloga u narednih.... bar 20ak gofina
Objavljeno:
Sjajan!
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.