Mogu da pružim samo polemički odgovor na to šta bih uradio kada bih bio vladar sveta, jer ne postoji mogućnost da se to dogodi. Kako sam stario, počeo sam da mrzim čovečanstvo, tako da bih ga, ako bih imao apsolutnu moć, ostavio na stazi prema samouništenju – ono bi nestalo i ja bih bio srećniji.
Ljudi poput mene, mi smo intelektualci – mi radimo svoj posao, pišemo tekstove, imamo načine da dignemo glas, da protestujemo, ali ne možemo da promenimo svet. Sve što možemo da uradimo jeste da podržimo politiku empatije. Kancelarka Angela Merkel dala je pozitivan primer kada je ohrabrila nemački narod da ugosti sirijske izbeglice. Promenila je imidž Nemaca širom sveta – niko ih više neće posmatrati kao SS Adolfa Hitlera. To je ono što jedan političar može da uradi.
Mlade ljude treba naučiti da filtriraju i da dovode u pitanje informacije koje dobijaju preko interneta, a ne da ih uzimaju zdravo za gotovo. To nije jednostavno. Ja koristim Vikipediju i znam da mogu da joj verujem 99 odsto vremena, ali ljudi su na mojoj strani napisali da sam bio prvo od trinaestoro dece i da sam se oženio ćerkom svog izdavača. Ništa od toga nije istina. Tako da čak i to može da bude predmet manipulacije. Jedan od mojih unuka ima 15 godina i kaže da mnogi njegovi prijatelji veruju u teorije zavere o kojima čitaju na internetu. Ne postoji kontrola kvaliteta – i to je ogroman problem.
Svaka vlada treba da nastoji da poboljša obrazovanje. Pre Prvog svetskog rata, svega oko 20 odsto ljudi u Italiji imalo je završenu osnovnu školu. Danas je problem u univerzitetima – rizično je što smo smanjili uslove za upis kako bi što više ljudi dobilo pristup visokom obrazovanju, ali je kvalitet tog obrazovanja istovremeno smanjen. To se desilo u Italiji poslednjih godina i predstavlja pravu tragediju. Sada su prve tri godine fakulteta previše lake – studenti uopšte ne moraju da čitaju knjige duže od stotinu strana. Oni koji su na vlasti moraju da shvate da je neophodno da budeš izazvan da bi odrastao. Kada sam ja studirao, čitao sam na hiljade stranica i nije mi ništa bilo!
Učenje jezika je jedina stvar koju bih učinio obaveznom u školama. Ako koncept Evrope postoji, onda je on baziran na zajedničkom znanju jezika. U dve najveće zemlje, Francuskoj i Britaniji, većina ljudi izgleda govori samo svoj maternji jezik. Ne toliko davno, u Engleskoj su ljudi tečno govorili latinski. Postoji priča o engleskom generalu kojeg su poslali u indijsku provinciju Sind u 19. veku, tokom jedne pobune. Da bi se našalio, poslao je telegram u London, sa rečju “Peccavi”, što znači “Zgrešio sam”. Divna stvar nije bila što je mogao da napravi šalu na latinskom, već to što su je njegove kolege u Londonu razumele. Moj unuk uči grčki već dve godine. Možda još ne može da čita Homera u originalu, ali razvio je razumevanje grčke civilizacije. To je deo nečega što se zove “enciklioza”, što znači “kružno obrazovanje”, a iz te reči potiče i izraz “enciklopedija”.
Ljudi su religiozne životinje. Psi nisu religiozni. Istina je da oni laju na mesec, ali to verovatno nije zbog religije. Ljudi imaju tendenciju da traže razlog u situacijama u kojima se nađu. Postoji divna rečenica, pripisana G. K. Čestertonu: “Kada ljudi prestanu da veruju u Boga, to ne znači da više ne veruju ni u šta; to znači da veruju u sve.” Vladar sveta ne može da eliminiše religiju. Možete da budete ateista ili nevernik, ali morate da shvatite da većini ljudi jednostavno treba neko versko ubeđenje.
Karl Marks je kazao da je religija opijum za mase – da ona drži narod utišan. Ali ona može da bude i kokain za mase. Ona ima dvostruku funkciju – odgovara na pojedina fundamentalna pitanja i ponekad ih tera da idu u borbu sa nevernicima. To je odlika čovečanstva na isti način na koji su ljudi jedina vrsta koja ume da voli.
Na kraju, da sam vladar sveta, naterao bih sve ljude da pročitaju sve moje knjige, kako bi postali jednako pametni kao ja i kako ne bi verovali da svetu treba vladar!