Postojao jednom tibetanski monah koji je još za života važio za svetog čoveka. Kod njega su po savet dozaliti ljudi iz najudaljenijih krajeva, a važio je za osobu koja je uvek smirena i za čoveka kojeg je nemoguće uvrediti.
Čuje to neki pokvarenjak i reši da ode da testira mudraca. Ode do njega i čim ga je ugledao počne da ga vređa i ponižava najgore što je umeo.
Nakon što mu je ponestalo uvreda na trenutak je zastao i zapanjen shvatio da je monah i dalje smiren i pribran kao i pre njegovog dolaska.
To mnogo iznervira pokvaranjaka pa nastavi da psuje još crnje i gore neko ranije, ali uzalud – činilo se da to mudraca uopšte ne dotiče.
Kada je ostao bez psovki i izgubio svu energiju, reši čovek da priđe monahu i sazna njegovu tajnu.
– Razumem ja te vaše duhovne stvari i kao, nije vas briga šta drugi ljudi misle i govore, ali, ja sam te ponizio i uvredio, treba da naučiš da moraš da se boriš za sebe –rekao mu je.
– Sinko, mogu li da postavim samo 2 pitanja? – upitao ga je monah progovorivši po prvi put.
– Naravno – reče čovek.
– Ako ti meni doneseš poklon, a ja ga ne prihvatim, kome taj poklon i dalje pripada? –upita mudrac.
– Pa, ako ne prihvatiš poklon, onda i dalje pripada meni.
– A sada, sine moj, ako ti za mene imaš samo uvredu, a ja je ne prihvatam, kome ona i dalje pripada? – zaključi mudri čovek, okrete se i ode.