|
| KULTURA | 07.01.2009 / 05:31 |
Zoran Dotlić 06.11.2005.
Prekretnice urbanog srpskog filma
:: komentari (0) :: štampanje ::
Kako smo sistematski uništavani od idiota...
Istorija je naš hleb nasušni, bez koje ne možemo funkcionisati kao tipični balkanoidi. U srpskoj kinematografiji kroz prizmu vremena može se dosta toga povezati i objasniti šta nam se to dešavalo u proteklih dvadeset godina, nakon čega granice između filma i stvarnog života na ovim prostorima postaju ireleventne
| Paket aranžmana više ne postoji( zanimljiva teorija!?). Politički trenutak bilo je nemoguće pratiti, zbog toga Andrić i scenarista Anđelić daju samo obrise "žešće zajebane decenije", čije posledice najbolje vidimo na 'veteranima' koje sjajno igraju Zoran Cvijanović i Nebojša Glogovac ( "Jebote, pa i policija duva"). |
1981. DEČKO KOJI OBEĆAVA
"IME MI JE SLOBODAN, JA HOĆU DA SAM SLOBODAN, PIŠAM SE NA SVE, TAKO MI JE IME"- žestoko je pevao Slobodan Milošević te daleke 1981. u svom "novotalasnom zanosu". Zvuči neverovatno, ali glavni lik u kultnom filmu Miše Radivojevića "Dečko koji obećava", nosi naziv po velikom Voždu, koji je stvarno,gle čuda, dobar deo mladosti nosio oreol kadra u čiju se budućnost verovalo i ulagalo, i sve tako do fatalne sezone 1987/88 kada je postao Nepogrešiv i Nezamenjiv.
Ali u trenutku nastanka filma Nebojša Pajkić i Miša Radivojević su želeli da naprave samo svedočanstvo o novotolasnoj euforiji koja je zadesila Beograd, čime je ova metropola konačno uspela da sustigne druge evropske centre urbane kulture. Sa skromnom produkcijom i neizostavnoj cenzuri, oni su uspeli proturiti sjajnu ukomponovanu priču, koja će godinama dobijati na snazi i biti uvek aktuelan sa pričom o razbijanju tabua kojim je prostor Balkana prenatrpan.
Do te 1981. bilo je manje više uspešnih pokušaja u yu-kinematografiji gde je još uvek značaj partizanskog stylinga sa zdravim socrealističkim pogledima na svetlu budućnost bio neusporediv sa bilo kojom drugom tematikom. To jednoumlje prvi su prekinuli autori poput Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika ..., koje su filmski teoretičari strpali u tzv. Crni talas. Taj prvi kamen temeljac urbanog duha domaćeg filma viđen u Pavlovićevom "Kad budem mrtav i beo" i glavnom liku Džimiju Barki (Dragan Nikolić), prvom urbanom luzeru srpskog filma.
I tokom sedamdesetih vladala je pustoš, a jedan od retkih uspešnih iznimki bio je Goran Marković sa "Nacionalnom klasom" iz 1979., gde smo dobili konačno i rokenrol prizvuk, čiji se uticaj nije osećao u crnotalasnoj ekipi.
Ali pun pogodak desio se '81 sa "Dečkom...", gde pratimo preobražaj muzičke scene, gde 'neki novi klinci' kreiraju nešto, što će se brzo manifestovati i raširiti na okoštaloj i pomalo dosadnoj rock sceni. Slobodarski duh je postignut, doduše, uz perspektivnog studenta Slobodana Miloševića koji posle dobijenog udarca u glavu skreće ka anarhističkom ponašanju, u kojem više ne priznaje ničiji autoritet( roditelja intelektualaca, dominantne devojke i dr...)U tom procesu oslobađanja on postaje pravi rock star koji poručuje da se "piša na sve", a sloboda kreativnosti se manifestuje i kroz seksualnu slobodu koja vodi u otvoreni promiskuitet i sumnjivu seksualnu orijentaciju. Svi ti ispadi mladog Miloševića, rađaju jednu novu generaciju odgojenih na novotalasnoj filozofiji koja će u svom delovanju kroz osamdesete pokazati permanentan napredak u osvajanju slobode pojedinca, koja u socrealističkom shvatanju nije imala mesta pored kolektivnog ushićenja da ne skrenemo s puta koji nas vodi u komunistički raj.
Vrhunac u tadašnjoj yu kinematografiji je postignut omnibus komedijom "Kako je propao rokenrol", gde se su ponovo okupili 'neki novi klinci' oko Nebojše Pajkića(Pezo,Slavica, Gajić) potpomognuti sa vodećim glumcima i sjajnom muzičkom podlogom (Divljan, Gile i Koja). Jedini koji je izostao sa ovog ponovnog generacijskog skupa bio je Slobodan Milošević, kojem je te '89 bio dovoljan jedan miting na Gazimestanu, da bude gledaniji i slušaniji od bioskopskog učinka filma "Kako je propao rokenrol". Ništa nije moglo sprečiti, pa ni film, nadolazeće krvave 'godine raspleta'.
1991. MI NISMO ANĐELI
Nova decenija je, naizgled, sjajno počela: Pao komunizam, posustala rokenrol scena dobila novi adrenalin, svetske rock face prave mini turneje po Jugoslaviji, Zvezda postaje prvak sveta u fudbalu, Vlade Divac- prvi Srbin u NBA... Ali nova politička klima u višestranačkom okruženju predstavlja pravu suprotnost gore nabrajanom. Dojučerašnje bratstvo&jedinstvo se ruši kao kula od karata. U takvom kontrastu reditelj debitant- Srđan Dragojević snima "Mi nismo anđeli", gde uspeva dočarati zadnji dah urbanog življenja na ovim prostorima kroz bezazlenu priču o "macho" tipu(N.Kojo) i devojci koja ga pokušava "penzionasati" za sebe i njihovu zajedničku bebu. Sjajni dijalozi između Anđela i Đavola, neverovatan šarm kojim zrači čitav film, uvrstiće debitansko ostvarenje Dragojevića u najuspješnije filmove protekle decenije. Sve je to dokazalo da imamo novo veliko rediteljsko ime, čija će ostvarenja u devedesetim najbolje odslikati šta nam se, zapravo, to dešavalo u šugavim devedesetim. Nakon što je utvrdio da definitivno nismo anđeli, već u sledećem filmu pokazaće istu tu generaciju, izgubljenu u vrtlogu rata, kako se zabavlja paleći lepa sela po Bosni, koja, za divno čudo, lepo gore uz ritam pesme "Igra rock'n'roll cela Jugoslavija".
Dok je jedna generacija nakon desetogodišnje zajebancije (1981-91) ubrzano gubila svoj identitet i torila svojom krvlju novoosvojene( tj.oslobođene) svete srpske zemlje(1991-95), za to vreme odavanja duga Otadžbini, Dragojević opisuje u "Ranama" kako u Beogradu raste i naglo sazreva nova generacija predvođena Pinkijem i Švabom. Odrasla u zemlji u kojoj se prizna samo zakon jačeg, ekonomski uništenoj zbog "ničim izazvanih" sankcija. U takvom getu novim klincima su uzori novopečeni ratni heroji i ljudi sa asfalta, čija hiperinflacija podviga izaziva medijsko strahopoštovanje. Ta generacija, ograničene spoznaje(medijsko trovanje i skučenost prostora) , čini ih duhovno sakatim, čiji vokabular uglavnom čine reči koje počinju sa J, P, K..... Crna sumorna slika nove Srbije u viziji Srđana Dragojevića mnogima nije godila, jer, očito nisu imali dovoljno hrabrosti da se suoče sa stvarnošću koja ih okružuje. Bila je to najava vremena zla, koje će potrajati dok kraja veka, uz još jedna blic rat sa čitavim svetom, koji je Milošević trijumfalno dobio. Od "silnog" radovanja običnom narodu je pozlilo.
2001. MUNJE
Opet prva godina decenije,ali ovog puta i veka i milenijuma. No, opet je napravljen još jedan film čiji će uticaj osetiti u godinmama koje su pred nama. Ovog puta tu je i novo ime -Radivoje Raša Andrić i film " Munje".
Nakon sjajne i nepretenciozne komedije "Tri palme, dve bitange i ribice" iz 1998. Andrić je ove godine trijumfovao sa "Munjama", gde pokazuje generaciju klinaca koja sve godine bede uspeva da preživi i izraste u normalne individue, a da ne posežu za utokama dok ispitujuju puls asfafta. Ta nova generacija je okreenuta uobičajnim stvarima, samo sada u osavremenjenoj varijanti, gde umesto snimanja ploča i nabavljanja gitare i ostale opreme potrebne za svirku, oni imaju problem kako da snime i izmiksuju prvi srpski drum'n'bass. Jedino što je zajedničko je besparica, ali ovog puta ovi mlađi imaju više razloga da budu kivni, ali njihova hormonalna "lust for life" često nadjačava buntovništvo i potrebu za "boljom prošlošću". Zbog toga ne čudi što nikad nisu čuli za legendarnog Duleta Savića ili recimo, što smatraju da generacija Paket aranžmana više ne postoji( zanimljiva teorija!?). Politički trenutak bilo je nemoguće pratiti, zbog toga Andrić i scenarista Anđelić daju samo obrise "žešće zajebane decenije", čije posledice najbolje vidimo na 'veteranima' koje sjajno igraju Zoran Cvijanović i Nebojša Glogovac ( "Jebote, pa i policija duva"). Sjajno odslikavanje dve urbane generacije, jedne poluilegalne svedene na poslednje mohikance koji "pokušavaju da odrede svoje mesto u kooridantnom sistemu" sa sloganom iz 1991. "Hajde da se drogiramo". Nasuprot njima, drum'n'bass generacije prividno deluje straight ("rizlu imaš, a ličnu kartu nemaš") dok se nada da bolji dani tek dolaze za njih, jer dobar deo njih je izneo na svojim plećima još jednu oktobarsku revoluciju.
Ipak, dok "Munje" sijevaju bioskopskim salama zahvaljujući što su uspeli da uhvate dah Novog vremena(nadamo se, ne i "istog sranja"), naš "Dečko koji obećava" s početka priče doživeo je totalno potonuće na prelazu između dva milenijuma, od prepuštanja vlasti do tužnog završetka u prugastom odelu sa rešetkastim okruženjem. Ostaje dilema koliko je pesma s početka adekvatna, jer "Jailhouse rock" i holandska trava je najbolje što može očekivati Drug predsednik nakon što ga je sopstveni narod odbacio na đubrište istorije.
:: komentari (0) :: štampanje ::
[ idi na vrh ]
| |
|
|
Copyright © 2006 Centar za informativnu dekontaminaciju Banja Luka. Sva prava zadržana.
|
|
|
