|
| KULTURA | 07.01.2009 / 00:19 |
Zoran Dotlić 06.11.2005.
Radivoje Raša Andrić - komedija nije lak žanr
:: komentari (0) :: štampanje ::
Kraj dvadesetog vijeka i početak novog vijeka u srpskoj kinematografiji je prošla u znaku Radivoja Andrića, režisera igranih filmova "Tri palme, dve bitange i ribica" i "Munje". Oba projekta, zamišljeni bez velike pretenzije, su najbolji dokaz da takvi filmovi mogu uspeti i kod publike i kritike. Banjalučka premijera "Munja" je bila idealan povod da pretresemo dosadašnje uspehe ovog 33-godišnjeg skromnog Beograđanina.
Scenario za film "Munje" je davno nastao?
Ako se ne varam prva verzija scenarija napisan je još 1993. A film je snimljen po 12c verziji. To je u početku trebala da bude neka novogodišnja emisija za koju je predviđen bio Boban Skerlić a ne ja. Sve je bilo zamišljeno u obliku skečeva koji su povezani, a između su bili planirani spotovi. Ta ideja nikad nije realizovana, da bi se prilikom jednog susreta sa scenaristom Srđom Anđelićem zainteresovao za taj projekat, iako sam bio skeptičan, vjerujući da od toga ne može da se napravi film, eventualno TV drama. Ali kako je vreme proticalo i ja sam se zainteresovao ali u tom odugvlačenju skoro da sam sagoreo" jer sam taj film već bio par puta snimio u svojoj glavi.
Da li bi film Bobana Skerlića "Do koske" bio uspešniji u tvojoj režiji, pošto je u pitanju isti scenarista a i tema je slična?
Ja sam bio pomoćnik režije, a pošto mi je Skerla prijatelj iz detinjstva, ja sam svim srcem pomogao. Sad gledano iz ove perspektive sigurno da bi tada(1996.) snimio gori film, kao što bi Skerlić snimio sada bolji film.
I tvoj prethodni film "Tri palme..." se karakteriše kao komedija. Čini se da si jedan od retkih domaćih autora koji se ne bavi velikim temama poput rata i istorije?
Ja sam nepreteciozna ličnost. Komedija nije lak žanr, barem tako kažu ljudi. Ne znam meni nije bilo nešto specijalno teško. Ako nađem dobre glumce i ako imam dobar tekst onda nije teško. Kad praviš ratni film, naročito ako se kod nas dešavao ozbiljan i zajeban rat, onda moraš da budeš preteciozan da bi napravio dobar film. Mislim da svaki lik može da bude smešan, pa ozbiljan. Meni se lično dešava da ponekad ispadnem totalni idiot. Volim filmove gde junaci nisu apsolutni mit. Jednostavno volim življe likove.
Zamljiv je soundtrack za oba tvoja filma. Koliko je to tvoj lični izbor ili, recimo, ekipe iz B92?
Pošto i sam volim muziku, ja već pri zamišljanju ili pisanju knjige snimanja određenih scena iz filma, automatski je vezuje za neku muzičku stvar. Nemam određenu formulu.
Zagovornik sam teorije da svako treba da radi svoj deo posla, pa tako i muziku prepuštam određenoj osobi, tj. samo konstatujem kakvu vrstu muzike trebam za određene scene.Više je tu bitno uveriti svoje saradnika da je u pitanju zajednička ideja, i onda je saradnja najuspešnija.
Urbana tematika u domaćoj kinematografiji je oduvek bila oskudna. Osim par časnih izuzetaka, većina režisera nije ni pomišljala da snima filmove na tu temu?
Očito da se ovde razmišlja, i na rediteljskom nivou kao i producentskom nivou, kako taj film može da prođe u Evropi. A taj zapadni svet ima određenu sliku o nama i oni očekuju da mi sa svojim filmovima podržimo tu sliku. U toj slici Evrope o nama nema ničeg urbanog. I mi smo svesno ušli u taj rizik da ovaj film ne može da prođe u Evropi. Lično ja nemam ništa protiv filmova u kojim imamo pucanje, svadbe.... To je odlično, ali prosto tu ima producentskih kalkulacija.
U filmu je zanimljiv odnos između generacije devedesetih i novotalasne generacije...Tu su i zanimljive epizode (Milutin Petrović, Svetislav Basara). Na čijoj strani je Raša Andrić?
Ja nisam izašao iz tog voza, slušao sam i tehno za klincima.
I vrlo sam brzo ukapirao da sam među najstarijim u diskoteci. Tako da sam unazad dve godine bio u tom vozu. Takođe sam slušao novi talas. Imao sam 14 godina kada su počele te žurke po Beogradu. Sve sam to slušao, ali kasnije sam se družio i sa novim generacijama i novim trendovima u muzici. Tako da pripadam i jednim i drugim.
Otkud tako velika razlika u životnim shvatanjima između te dve generacije, iako su obe nose urbano značenje?
Znaš ova moja generacija je putovala i letovala u Hrvatskoj, putovala po Evropi, u Italiju išla barem jednom godišnje. Naravno da nismo imali veliki novac, ali nismo žudili za luksuzom.
Ova nova generacija nije imala to, nego Dnevnik u pola osam i koliko je mrtvih sa jedne a koliko sa druge strane, sankcije, u nedostatku pasti za zube prali su sodom bikarbonom. Sav taj nenormalan život oni su doživeli kao normalnu pojavu. Zbog toga je razlika velika.
Da li bi učestovao u snimanju projekata poput dokumentarca Gorana Radovanović o Otporu, koji deluje kao propangadni materijal?
Dokumentarac je jako zajebana stvar. Bez obzira na temu, moraš sa svojim umomo i dušom da uđeš u njegov um i dušu. Tako da dolazi do emotivnog vezanja. Isto je tako i sa političkim temama, gde nastaej problem kada se subjektivno vežeš za neku političku stranku ili pokret.
Poznat si kao vatreni partizanovac, da li je još uvek aktuelno napuštanje partizanovog juga i prelazak na zvezdin sever zbog Partizanove kompromitacije sa prošlim režimom?
Jeste to je bilo, ali nedavno sam gledao utakmicu na istoku. sad mi ni ngodine ne dozvoljavaju da se vratim na jug. Teško mi je to priznati ali činjenica je da su protiv proteklog režima navijači Zvezde mnogo žešće i očiglednije borili nego Partizanovi navijači. Tako kad sam birao između tih političkih i navijačkih, ja sam se opredelio za ove prve. Nisam ja, u to slučaju, počeo da navijama za Zvezdu, ne daj bože! Navijao sam za Partizan, ali tiho na severu.
Otkud Dule Savić u "Munjama", kada si već zakleti partizanovac?
Pa Srđa (scenarista) je zvezdaš. A Dule Savić je prava faca bez obzira na Zvezdu ili Partizan, jer njegov način slavlja posle datog gola je jedinstven. Ja sam od onih partizanovaca koj ne mrzi zvezdaše tj. Zvezdu.
Da li i dalje ostaješ vjeran digitalnoj tehnici. Šta bi bilo kad bi imao budžet tridesetak miliona dolara?
Verovatno bi se izgubio, jer to bi bilo oko 60 puta viš enego što sam do sada dobijao za film. Uglavnom našla bi se ideja, jer novac nije teško potrošiti. Ali u ovakvim uslovima digitalna tehnika je spas, je r mladi ljudi kad završe režiju, mogu lakše da dođu do prvog filma na taj način, jer niko im neće dozvoliti da odmah rade na 35mm.
:: komentari (0) :: štampanje ::
[ idi na vrh ]
| |
|
|
Copyright © 2006 Centar za informativnu dekontaminaciju Banja Luka. Sva prava zadržana.
|
|
|
