Pol Teru (Paul Theroux), poznati američki putopisac, u svojoj knjizi „Fresh Air Friend“ piše o čudnim običajima plemena Krič sa Sumatre, največeg ostrva prijateljske Indonezije (zemlje koja, podsećam, nije priznala nezavisnost Kosova). Iako se radi o udaljenoj zemlji, zanimljivo je da se neki od tamošnjih običaja mogu prepoznati kao nama vrlo bliski. 

Naime, među Kričima, urođenicima, koji naseljavaju brdovite južne i centralne predele Sumatre, pamćenje prošlosti čitavog plemena povereno je jednoj jedinoj osobi – uvek muškarcu. Taj sveštenik pamćenja „podseća Kriče na to ko su i šta su sve radili“. Ovu ulogu on dobija pri rođenju i čim dovoljno odraste da bi mogao da komunicira s drugima, objašnjavaju mu u čemu se ona sastoji. Ta uloga nije laka, on mora da pamti dugačke liste imena i svih događaja od dana svog rođenja.

Uprkos tome što sveštenik pamćenja zna ogroman broj činjenica, od njega cela populacija zaverenički prikriva jednu vrlo važnu tajnu – kada napuni trideset godina, što je duboka starost među Kričima, održava se nešto kao skupština na kojoj on iznosi čitavu istoriju plemena, posle čega ga ubiju, ispeku i pojedu u ritualu poznatom kao ceremonija purifikacije, pročišćenja.

Prvo muško dete koje se rodi u plemenu posle ove ceremonije postaje novi sveštenik. Istorija počinje iz početka. Sve ranije svađe se obustavljaju, svi dugovi su poništeni, sve što se događalo pre rođenja novog sveštenika nije više deo realnosti.

Kriči žive u očekivanju smrti sveštenika pamćenja, o tome šapuću, željno očekujući amneziju koju ona donosi – brisanje dugova, zaboravljanje svih zločina, sramota i poraza. Međutim, kroz ceo svoj život sveštenik pamćenja je nesvestan onoga što ga čeka i Kriči mu se krišom podsmevaju što ne zna da će na kraju sve završiti u zaboravu u trenutku njegove neumitne smrti.

Inače, Teru opisuje Kriče kao vrlo spokojne, ali „sklone  nasilju, nepouzdane i neiskrene, sklone krađi, ogovaranju, kockanju i agresivnim ispadima“.