Evro, najvidljiviji simbol evropskog ekonomskog ujedinjenja, utjelovljen je u novčanice čiji bi dizajn trebalo da predstavlja sveukupnu ideju evropskog zajedništva. “Kapije i mostovi Evrope”, 12 “kooperirajućih zvjezdica”, a opet, ima tu i “suverenih elemenata” na kojima su predstavljena najveća obilježja pojedinačno svake države. Dinamika, kooperacija, zajedništvo. Inicijali Evropske Centralne Banke u pet lingvističkih varijanti u funkciji pokrivanja 11 jezika zajednice…Evro -- već nekoliko godina “zvanična valuta” Evrope. Valuta Evrope, bez obzira na to što ukupan broj evropskih zemalja (a broj varira najčešće u zavisnosti od političke situacije na Balkanu), prelazi 25 zemalja članica EU. Međutim, tu nije kraj. “Evropska valuta” nije rasprostranjena čak ni na pomenutih 25, već je ograničena samo na zemlje tzv. evro-područja. Nakon što je, po osnivanju zajedničkog tržišta u ranim 1990im, integracija  kulminirala 1999. s uvođenjem evra u 11 zemalja (a kojima se 2001. pridružila, po običaju kasneći, Grčka) formalno biva završen proces ostvarivanja Evropske Monetarne Unije. 
Bilo kako bilo, Evropljani kojima se nudi (ili se bar nudila) šansa za usvajanje evra kao nacionalne valute, često ne žele da se “odreknu vlastitog nacionalnog identiteta”, pa tako recimo jedna Velika Britanija ponosno ne odbacuje svoju funtu. Drugi opet, iako vrlo nacionalno obezbijeđeni srbijansko-crnogorskim dinarom, masovno su odbijali da u toku turističke sezone na primorju iste nacije kao važeću valutu private navedeni dinar i umjesto toga najveselije primali evro --  zvaničnu valutu dijela Evrope čiji oni dio – nisu.
Naravno, druga strana medalje propale srpsko-crnogorske zajednice blista drugim sjajem. “Euro, euro..?!” uzalud se molećivo, pokazujući novčanicu od deset evra, Kristijan Autengruber, austrijski predavač fondacije Boš, u julu prošle godine obraćao uposlenici Autobuske stanice Novi Sad, nadasve čvrstoj u odluci da javni WC ne može biti plaćen ničim osim dinarima. Kad je vidio da nema kud, siroti Autegruber okrenuo je ženi leđa, otkopčao rajsferšlus i urinirao nasred autobuske stanice. Kultura  donesena u Srbiju, spremna da za skriveno mjesto za mokrenje plati deset evra, usljed “srdačnog dočeka” prelazi u nekulturu?! Ili?! Ama, oduvijek su Srbi na neki čudni način uzimali Engleze za kakav uzor… U čemu je poenta? Ko je lud, a ko zbunjen u cijelom sistemu? 
Manimo se ovom prilikom Mastrihta i načina funkcionisanja Evropske Centrale Banke. Postavlja se pitanje -- kakav to uticaj ima evro na narode Evrope? Kakve kulturološke prednosti i mane sa sobom nosi – evro?

Različitim Autengruberima već godinama se nudi šansa da nesmetano putuju razvijenom Evropom i još nesmetanije troše “zajednički novac”. Istovremeno su, pri bilo kakvom kontaktu s s domorodačkim stanovništvom Balkana, u prilici da dožive najrazličitije šokove. Građani EU ne strijepe od “lošeg pretakanja jedne valute u drugu.” Onda kad jedan Nijemac ljetuje na Ibici, on svoj puni pansion, ležaljke, suncobrane, skutere i skupe koktele plaća novcem koji itekako razumije. Nema tog pijanstva ni tog konobara koji bi ga zbunili računanjem cijena u stranoj valuti. Jedinstvena valuta jednostavno čini putovanje, kupovinu i usluge lakšima. Ukoliko govorimo o I-komercu, komentari postaju prosto suvišni.
Međutim, jednako je suvišno govoriti i o činjenici da je ekonomski razvoj određenog broja evro-zemalja u posljednjih nekoliko godina nadasve razočaravajući, što se reflektuje, kako na međunarodne, tako i na nacionalne uslove. Pritom Evropa, angažovana u dugotrajni proces osiguranja dobrovoljne unije među državama mora da se suoči sa izazovom rapidne geografske ekspanzije. Šta bi se to dogodilo sa zajedničkim tržištem i zajedničkom valutom u jednoj Evropi od 27 država i k tome još Turskom? Istorijsko proširenje EU iz 2004. samo je prvi korak u integraciji novih zemalja. Pravo je pitanje kako će nove zemlje uhvatiti korak sa starima. Koliko će evropske one postati?
Evro, simbol zajedničkog identiteta, zajedničkih vrijednosti…Zašto onda neke velike nacije ne žele da ga private? Zašto su pojedini nacionalni identiteti više otvoreni evropeizaciji nego neki drugi? A  kako “Evropejstvo” nacionalnih identiteta varira, tako varira i “Evropejstvo” nacionalnih politika. Njemačka, na primjer, određena vlastitom autoritarianskom istorijom militarizma i anti-semitizma, veoma jasno okrenula se pro-evropskoj politici i izgradnji potpuno novog identiteta – onog evropskog. I iako je DM bila gotovo zaštitni znak ove zemlje, oni su neobično lako svoj simbol odbacili. Promjena valute u nekoliko nedjelja bila je zaista veličanstvena, a efikasnost i entuzijazam  koji su uzeli maha u toku promjene bili su zaista za primjer. Nijemci,  okrenuti svim svojim bićem prema Evropi, postali su simbol stabilnosti, mira i demokratije. Redefinicija identiteta…Apsolutno suprotno postavljena situaciji u Velikoj Britaniji. Britancima kao da nedostaje bilo kakvo  “Evropejstvo”. U stvari, Britansko viđenje “drugog” je Evropa. Njihovo nacionalno istorijsko iskustvo napravilo ih je veoma zaštitničkim prema unutrašnjem i vanjskom suverenitetu, a to je rezultovalo averzijom prema supranacionalnoj kooperaciji. Primarna identifikacija sa SAD samo doliva ulje na vatru britanske anti-evropske politike. I tako evro, još uvijek mlada valuta predstavlja mjesto na kome se još uvijek sudaraju iskustva ranijih (I trenutnih) valuta. Ova papirnata ili gvozdena spona između preko 300 miliona ljudi, napravljena tako da se i slijepi s lakoćom njome koriste, nije samo novac.  A i da jeste, tamo gdje ga ima…svi putevi su otvoreni. Naravno, nepoznato uvijek uzrokuje strah, pa tako valjda i u Engleza. A Crnogorci u želji da se redefinišu, nesvjesno postadoše Nijemci…