Vi ste i ranijih godina, u kolumnama i polemičkim tekstovima, glasali protiv starih koji mladima određuju život. U ovoj drami, za razliku od tih prethodnih tekstova, vi ne osuđujute ovu pojavu i ne navodite publiku da se odmah opredeljuje – sad je navodite da misli i odluči kako će i šta će s tim problemom.

Negde sam pročitala da se ljudski vek, posebno u razvijenim državama, iznenadno i rapidno produžava u tolikoj meri da će uskoro čitav naš sistem vrednosti na kojem počiva savremeno društvo jednostavno doći u pitanje. Ljudi i ovde sada žive dugo, ako nisu ubijeni nekim ratom ili nemaštinom, tugom i depresijom, ako su lečeni i nahranjeni, oni žive decenije u nekakvoj dubokoj starosti, u kojoj, po mom mišljenju, pristojnost mora da nalaže povlačenje iz svake vrste odlučivanja o budućnosti, jer je ona, kako god da se okrene, uvek tuđa budućnost. Mi imamo tu tragediju da više verujemo sedim glavama nego uplakanoj deci, mi imamo nekakvu strašnu sebičnost kao odliku svake generacije, niko ne misli ni na onog pre ni na onog posle sebe, jer i na njega samog niko nikada nije mislio.

Ja nemam odgovor na to zašto mi, na primer, ne poštujemo starost. Ja ne znam zašto ne verujemo u protok vremena, zašto i sam kalendar dovodimo u pitanje, čitav naš sistem sagledavanja vremena baziramo na grešci koju ne želimo da priznamo. I naša deca izgledaju kao da im je neko pokvario biološki sat, te devojčice sa lažnim sisama, sa devet u pubertetu, sa jedanaest u histeriji menopauze, te bebe sa mobilnim telefonima, ti dečaci umorni i razočarani životom, sa devetnaest dva mrtva i tri ranjena iza sebe, takvu mi decu pravimo i vaspitavamo, pa normalno je da to bije nečiju majku, čim se dovoljno nabilduje u teretani, danas tuđu, sutra svoju.

S druge strane imamo te ponižene stare ljude, koji se koprcaju, džilitaju i levo i desno, nešto pene i balave, nekome neku vakelu i dalje drže, nekome nešto za budućnost da iskroje, u panici bežeći pred tim modernim lapotom.

I kad nije tako drastično i tako nasilno, i kad nije u pitanju baš krajnja konsekvenca, kad je običan suživot sa svojim starima i svojim mladima u pitanju, stvari su u suštini potpuno iste. I istina je da ljudi nikada ne odrastu dok na neki način ne ubiju svoje roditelje, a kad jednom to konačno urade, tuga zbog učinjenog odmah ubije i njih same.

Opisali ste i tridesetogodišnjake izgubljenih iluzija. Da li u tom segmentu drame ima i vašeg ličnog iskustva ?

Iluzije i služe za to da se gube, a ideali, moralni, filozofski postulati, e to je ono što je u problemu. U ovoj zemlji, gde deca ne rastu, nego stare, gde ubice odlaze u državnu penziju sa trideset pet godina, jer "tako je to u Službi", gde je jedan deo zemlje u strašnom, neprebrodivom sukobu sa većinom, gde ništa nije izvesno i sve je zapravo relativno, pa relativno je i da li je ubiti dobro, relativno je i da li je ukrasti pametno, relativno je i da li živeti uopšte, tu onda običan čovek nema više za šta ni da se uhvati. Vi ovde imate uobraženu vlast, koja mašta da će ući u istoriju Srbalja, a nije u stanju da organizuje gnjurce da izgnjure trinaest leševa onih nesrećnika iz Tise. Vi ovde imate bahate, uobražene ljude, koji nikome ništa ne odgovaraju, koji ćute na sva postavljena pitanja, koje brine Nebeska Srbija, a sve drugo im je ispod časti. Njima su pitanja života jednostavno ispod časti. Njima su plata, penzija, lek, benzin, avion, telekom, sve im je to ispod časti. Pa hoće li i tu njihovu Nebesku Srbiju da servisiraju marokanski aviomehaničari, da bi jednom stvarno mogla da poleti? U takvim okolnostima samo nepristojni ljudi mogu imati nekakvih iluzija. To stvarno više nije pitanje pameti, već elementarne pristojnosti.

Po formi, Skakavci se nadovezuju na Ameriku: kompozicija je fragmentarna, slike spaja isti problem, podseća na filmsku. Da li je to posledica neminovnog mešanja medija, ili života i pozorišta?

Ja jednostavno mislim da je i dramska književnost literatura, kao i svaka druga. Da su ograničenja tradicionalnog pozorišta odavno prevaziđena, da je gledalac naviknut i prihvata uslovnosti razbijanja i jedinstva mesta i jedinstva vremena, da nikoga više ne zanima da mu to sa scene bude "izigravano" i time uverljivo, već da ga zanima ono što prepoznaje kod sebe, oko sebe, kao svoj duboki, intimni problem, pa da se u tome postigne uverljivost. Ja pišem o svojim osećanjima, košmarima, snovima, o svojim prvim borama, o ožiljcima koji zarastaju na svima nama, a da ih nikada niko ne leči, o svojim razočarenjima i promašenim iluzijama, i uopšte me ne zanima da tome namećem nekakav lažni kalup nekakve prevaziđene forme. Pozorište čine uverljivi likovi koji nešto uverljivo rade, i to je jedino važno.

U predstavi, Milanov otac 35 godina pokušava da dobije premiju, a kad umre, sinu ostavi prazne listiće igre na sreću. Da li nam je tako tužno i bedno?

Svi mi znamo da ovde niko nikome ništa ne ostavlja. Stalno ponavljam da mi živimo kao u onoj narodnoj pesmi, što danju neko barem malo pokuša da sagradi, noću odmah neko razgradi, i tako decenijama ukrug. Daću vam jedan mali, nevažan, ali sladak primer: u Parizu, gradu koji je za nas uvek bio nekakav važan i blizak centar kulture, umetnosti, tradicije koja nam je bliska, postoji na primer i jedini kulturni centar naše zemlje u svetu, jedino mesto na čitavoj planeti na kojem bi naša kultura i umetnost trebalo organizovano da se predstave. U vreme kada se naša zemlja, posle petog oktobra, konačno otvorila, i taj centar je konačno okrenuo neko novo lice tom svetu, odustao od ideje da bude neadekvatna zamena nekadašnjim "udruženjima Jugoslovena" koja su zamenila rascepkana udruženja svake dijaspore ponaosob, pa sad nekom štruklice, nekom gibanica, a uvek isti zadah nacionalizma.

To je bio neki, kakav-takav dan. Onda dođe noć, dođe zaokret u matici, ovde onaj vlastan trepne krilima, tamo to preraste u zemljotres. Tako, eto, ministar Kojadinović za tri nedelje u Parizu otvara nedelju srpske kulture, na kojoj našu književnost, na primer, predstavljaju veliki srpski pisci Isidora Bjelica i Nebojša Pajkić, a biće tu i aforističar Aleksandar Čotrić, plus folklor i modna revija.

Doduše, na prethodnom Sajmu knjiga, gde su se naši takođe organizovali, Francuzi su već imali priliku da susretnu Radoša Ljušića, koji, na primer, a o trošku države, dođe u Pariz, a da bi u njemu, na srpskom, predstavio srpsku NEprevedenu knjigu o srpskoj reci Drini, pod interesantnim naslovom Drina. Zašto tu knjigu, s malo teksta i puno slika (Drine, dakako) neko nije preveo na francuski, pa još našao nekog ko taj jezik govori da je predstavi domaćinima, pa da možda neko i sasluša šta mi to lepo imamo da ponudimo svetu, da naše prirodne lepote nisu samo pećine koje prečešljava haška policija, to sad niko ne zna.

A mene zanima da li je to naša kulturna politika? Da li to znači da naša država nema čime drugim da se svetu predstavi osim tim ljudima? Da li je to svestan izbor, ili je to samo slučajno tako? Da li smo mi izabrali da to lice okrenemo svetu, da to pokažemo, da se tim ljudima i tim delima pohvalimo?

I znate šta, ne samo to, nego ja ovo sad javno mogu da kažem samo zato što ne živim ovde, pa neću morati da trpim izliv dijareje sa stranica "Kurira", kao osvetu za to što sam se uopšte usudila da nešto kažem. I još ipak moram, gutajući knedlu, onako kao usput da naglasim da ja nemam neku ličnu ambiciju, sve što sam ikad napisala tamo je već objavljeno, imam svoje mesto u francuskom pozorištu i baš me briga za promociju u organizaciji ove mutave države. Ali me boli zbog države, duša me boli da posle svega opet moramo da naokolo objašnjavamo da ovde ne žive samo takvi, naprotiv, sad su nešto nadošli, ali to je privremeno, još samo malo, evo časna reč, videće svet opet kakvi smo u stvari mi, samo dok ne prođe i ova noć.

Pre nekoliko godina izjavili ste da je društveni angažman vaša najintimnija vokacija. Poslednjih godinu i po ne živite u Beogradu, već u Francuskoj. Da li i dalje mislite isto?

Nakon više od decenije koju sam, zajedno sa mnogima, provela u nekoj vrsti groznice, društvenog angažmana koji do te mere okupira lični život da se sve drugo povlači pred njim, odjednom sam popustila pred privatnim razlozima i malo pomalo, kofer po kofer, prenela svoje cipele iz Beograda na novu adresu. To me višestruko zbunjuje, osećam se istrgnutom, osećam potrebu da nekako sama sebi dokažem da se nisam udaljila od sebe i svojih.

Iz Beograda sam otišla, a da uopšte nisam otišla. Ne samo da dolazim vrlo često nego sam i dnevno priključena, možda i mnogo više nego moji prijatelji u samom Beogradu, na gotovo sve vesti, događaje, manje ili veće skandale. Slušam radio i gledam program na internetu, ujutru uvek najpre pogledam srpske novine, pre nego što pređem na francuske. Sve vam ovo govorim da bih se žalila, to je moja glupost i nesreća da ne mogu da uspostavim nekakvu distancu i kažem da mi život, barem sada, kada imam priliku za detoksikaciju, neće zagađivati dnevna sramota domovine.

Jedino sam uspela da se "skinem" sa najgoreg treša, "Kurir" i "Nin" se na netu plaćaju, pa ih onda više i ne čitam. Nije stvar u toj bednoj pari, dnevne novine koje koštaju deset dinara sigurno ne zavise od tih deset dinara koje im neko plati, stvar je u tome da one jednostavno više nisu tako lako dostupne, pa kao i sve što ti zagađuje život, možda ne možeš da mu se odupreš, ali nećeš baš da se potrudiš da ti se to zapati.

I da vam kažem, a to je u stvari naš javni život, što je čovek iskreniji u ličnom angažmanu, on je više izložen svakojakim podmuklim udarcima, koji najpre dolaze iz tih neprincipijelnih medija. Znate, ljudi koji pišu u tabloidima obično su oni koji nisu uspeli ništa veće u životu da naprave, svaki od njih bi menjao svoju ubitačnu kolumnu, sva svoja sabrana dela, sva svoja politička ubeđenja, mamu, tatu, decu, lutajuću matericu, sve, za jedno činovničko mesto, sa makar malo zagarantovane prave moći. To što mi od njih očekujemo da se sami dovedu u red, da se urazume, da se civilizuju, to je ne samo uzaludno nego i glupo. To je posao za vlast, za zakon, za – opet ono isto ministarstvo. Znate, jasno je svima, pa i zadnjoj budali, da nije u redu da novine nazivaju ljude imenima polnih organa, da državni funkcioneri ne mogu da se javno ponašaju kao primitivne barabe, da je za pošten svet sramota intervjuisati ubice, zalivati kofom izmeta svakoga božijeg dana čitavu javnost. Ali, kada to dolazi od novina koje su i osnovane i finansirane da bi pravile takvu atmosferu, u kojoj je onda svako dostupan Zvekiju, čim evo odradi ovo razbucavanje suda, onda svi nekako sležu ramenima i kažu – pa šta očekujete od "Kurira"? Ja lično ne očekujem ništa, a najmanje da im premijer Srbije daje specijalne intervjue, a to nažalost jeste slučaj.

Ali kada na naslovnoj stranici "Nina", koji pretenduje da bude nešto sasvim drugo, vidite sliku Legijine žene, njegovog jataka i majke njegove dece, još i nešto ljute, besne, nekako uobražene, naprđene heroine moderne Srbije, onda vam se utroba prevrne zauvek. To lice na naslovnoj strani sada zauvek ulazi u arhivu nekada slavnog lista, i kada neko za trideset godina bude kopao po njoj, naći će naslovne strane sa slikama Bobe Selenića, Ivana Stambolića, Mihiza, Slavka Ćuruvije, naći će lice Zorana Đinđića, i barabar s njima lice majke malih legija. Sramota je to za ovaj narod, niko nama ne čini veće zlo od nas samih.

U ovdašnjoj kulturi vi ste brend. Šta ta pozicija podrazumeva?

Ta pozicija podrazumeva da mnogo moram da vodim računa da sama ne poverujem da sam ja nešto. Jer, stvarno nisam. Nemam nikakvu ambiciju u životu, nisam alava na uspeh, važno mi je samo da se ne brukam. Čovek ima jedan život i važno je da ga živi pošteno. Posle toga možda ima nešto, a možda dođe samo gusti mrak. A samo od te lične bruke ili poštenja zavisi da li će ti neko nekad zapaliti sveću, da ti svetli u tom mraku, ili će ti na grobu zapišavati koprive. Kad u Srbiji poštenje postane brend, onda će to biti nešto. Sve drugo me uopšte ne zanima.