Globalizacija odozdo

Zašto nisam anti-globalista

Što je globalizacija odozgo destruktivnija, to su, dve godine posle « Bitke u Sijetlu », sve konstruktivniji impresivni napori globalizacije odozdo. Neverovatan niz oštroumnih i provokativnih ideja koje su, u jednom trenutku, izgledale nepovezane, ili čak kontradiktorne, ucvršćuje se u otporu protiv korporacijski vođene globalizacije odozgo.
Pokreti čije se prisustvo može mestimično primetiti po čitavom svetu; ti pokreti što u Nemackoj,  paniji, Italiji i Americi slede jedan za drugim, samo naizgled bez ikakve prave koordinacije; te pubune protiv jedne politike koja poprima razlicite oblike zavisno od regiona i domena, ali uvek podstaknuta istom namerom, nametanjem novog totalitarizma - sve te pobune predstavljaju fragmente borbe koju nazivam "globalizacijom odozdo". Rec je o jednoj novoj subverzivnoj ideji, ideji koja napu ta logiku starih klasnih borbi i koja, svojim subverzivnim dispozicijama i uzvikom "na  otpor je transnacionalan, kao i kapital", demonstrira sna nu mobilizatorsku snagu.
Aktivisti širom sveta su oblikovali jedan posve nov internacionalizam - sa globalnom vizijom. Razvili su pritom organizacione forme - koje se kreću od globalnih promotivnih mreža preko privremenih grupa za podršku, sve do globalnih foruma - kako bi razmenjivali ideje i koordinirali akcije na što većem broju polja i sa što manje hijerarhijskih struktura.
Ovaj novi internacionalizam, kako sam ga nazvao, zaista jeste i nov i osoben, budući da, za razliku od prethodnih, ne podrazumeva nametanje zapadnih modela organizacije ostatku sveta. Najveći broj signatura novog internacionalizma, koje su se utkale u senzibilitet pokreta, uključujući i kolektivnu nenasilnu direktnu akciju, poreklom su sa "Globalnog Juga".
Oni, aktivisti « alterglobalistickog » pokreta, "ponovo su otkrili" demokratske sposobnosti naroda. Uspeli su da nagoveste konkretne promene uskraćivanjem svog pristanka nelegitimnim međunarodnim institucijama poput Svetske Banke ili Međunarodnog Monetarnog Fonda. Upoznali su stotine miliona ljudi širom sveta sa problemima globalizacije. Stvorili su jedno "društveno čudo", kako ovaj « alterglobalistički » pokret nazivaju njegovi istoričari, neumornim radom pojedinaca i udruženja koja su podstakli, podržali i organizovali ovaj pokret, osujetivši fatalnost neoliberalne ekspolatacije.
Oni su se afirmisali kao globalna opozicija - opozicija ujedinjena kohezijom jednog neobičnog "optimizma neizvesnosti" -, i to sa takvom efikasnošću da su, lako i brzo, oduzeli primat nacionalista kao vodećih kritičara globalizacije. Nacionalisti su, zapravo, bili jedini autentični "antiglobalisti": alterglobalizacija podrazumeva borbu za istinsku globalizaciju - ne "globalizaciju najgoreg" koja nam se nameće odozgo, vec globalizaciju internacionalizma i socijalne pravde. Alterglobalistički aktivisti su primorali protagniste globalizacije odozgo da se brane, izazvavši značajne promene u retorici, a jednim delom i u realnosti, globalnih institucija.
Najdramatičniji izrazi globalizacije odozdo bile su demonstracije što prkose okupljanjima internacionale dominantnih, te nove globalne elite, od Melburna do Praga, od Kvebeka do Manile, i od Vašingtona do Đenove. Ali ove demonstracije su samo najvidljivije manifestacije jednog originalnog i maštovitog, a u istoj meri odlučnog, pokreta koji čine studenti, radnici, marginalizovane grupe čija saradnja nadilazi i prelazi nacionalne i klasne granice.
Svetski socijalni forum (SSF) u Porto Alegreu, u Brazilu, nastao je kao globalni forum (grcka rec je agora) posvećen diskusijama i programskom uobličavanju globalizacije odozdo. U 2002. godini, drugi SSF je okupio 51.300 učesnika, uključujući i 15.230 delegata koji su predstavljali 4.909 organizacija iz 131 zemlje.
Program za SSF-radionice, za demonstracije i druge događaje protezao se na sto pedest i jednu stranicu programa. Slogan SSF-a « Drugačiji svet je moguć » najavio je diskusije o globalnim alternativama. Premda se neki žale da SSF nije napravio nacrt za globalne društvene reforme, njegov naglasak na pluralizmu i različitosti manifestuje duh pokreta koji žele buducnost zasnovanu na globalnom dijalogu, a ne na odlukama nametnutim od strane nove elite.
Liliputanska strategija
Liliputanska strategija, kojom, zajedno sa Džeremi Breherom, označavam međunarodnu saradnju aktivističkih grupa, čini strateško jezgro « globalizacije odozdo ». Jedan od zanimljivijih primera u ovom pogledu, primer koji će vam svakako biti interesantan, jeste kampanja za proizvodnju lekova protiv side koji bi se, u siromašnim zemljama, proizvodili po razumnim i fer cenama.
Pisac Ester Kaplan mi je, jednom prilikom, opisao sastanak kojem je prisustvovao. U prepunoj sobi nekadašnje crkve u Severnoj Filadelfiji, tom « gradu sa popadalim ogradama i napuštenim radnjama », održan je sastanak grupe za koju biste verovatno pomislili da joj je globalna ekonomija poslednja briga - u pitanju su lečeni narkomani.
Ali D on Bel iz ACT UP/Filadelfija, ratni veteran oboleo od side, okupio je aktiviste za inicijativu « Sprečite sidu - globalni marš». Počeo je rečima: « Zdravo. Zovem se Džon, zavisnik sam i alkoholičar. » Kako kaže Kaplan, « pričajući o svojoj zahvalnosti za lekove koji mu produžavaju život, učinilo mi se sasvim prirodnim da pozovem stotinak okupljenih da se zauzmu za sve ljude zaražene HIV-virusom širom sveta koji nemaju pristup ovim lekovima. »
Samo nekoliko nedelja docnije, 12 prepunih autobusa iz Filadelfije zaustavilo se ispred zgrade Ujedinjenih nacija, pretvarajući tako marš u « energično protestno okupljanje Afro-Amerikanaca. » Kako kaže Bel, oni su « uspostvaljali veze izmedju lokalnog i globalnog, kada je reč o problemima zdravsta i SIDE. Mi smo pripremali ljude da budu ne samo građani Sjedinjenih država, vec i građani sveta. »
Međunarodna koalicija koja uključuje i Lekare bez granica i religijske grupe širom sveta napisala je hiljade pisama multinacionalnim korporacijama za proizvodnju lekova i američkoj vladi, zahtevajući od njih da prestanu sa iskorištavanjem zakona o patentima kojima se ljudima u siromašnim zemljama praktično ne dozvoljava mogućnost nabavke lekova za sidu. I rezultati nisu izostali.
U jednom članku iz 2001. godine, objavljenom u Christian Science Monitor-u pod naslovom « Korporacije za proizvodnju lekova popuštaju pred povikom siromašnih », kaže se da je « 39 internacionalnih farmaceutskih korporacija bezuslovno povuklo parnice protiv Južnoafričke vlade koje su za cilj imale da spreče ovu zemlju da uveze jeftine lekove protiv side".
A u junu 2001. godine, Financial Times javlja da je « vlada SAD-a... odbacila tužbu protiv brazilskog zakona o patentima podnetu Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), zadajući time novi udarac poslovanju vodećih farmaceutskih korporacija u nerazvijenom svetu. »
Pre sastanaka STO u Dohi, u Kataru 2001. godine, aktivisti za borbu protiv side, predstavnici NVO ( nevladinih organizacija) i zvaničnici Trećeg sveta osmislili su deklaraciju u kojoj se, između ostalog, kaže i to da u pravilima Svetske trgovinske organizacije koja se odnose na patenate ne postoji ništa što bi, na legalan nacin, moglo da osujeti vlade u onome što bi trebalo da bude njihova prevashodna obaveza: ocuvanje zdravlja javnosti. Danijel Berman iz organizacije « Lekari bez granica » izneo je rezultate iz Dohe:
"Posle velikih demonstracija u Sijetlu došlo je do seizmičkog udara. Pre dve godine mnoge zemlje u razvoju osećale su se nemoćnim u poređenju sa voljom bogatih zemalja i nihovih farmaceutskih kompanija. Ovde u Dohi sastalo se više od 80 zemalja radi kolektivnih pregovora ».
Ova solidarnost je dovela do jakog ubedjenja da TRIPS (Prava na intelektualnu svojinu povezanu sa trgovinom) « može i treba da bude tumačena na takav način da zaštiti zdravlje javnosti. » Praktično rečeno, ovo znači da ove zemlje više nisu ostavljene na milost i nemilost multinacionalnih komparacija i njihovog diktata u nasilnom nametanju povećanje cena.
Uni tavanje paradigmi
Uništavanje nasleđenih paradigmi građanske neposlušnosti jedna je od najoriginalnijih karakteristika alterglobalističkog pokreta. Grupe poput « Mreže direktne akcije » (Direct Action Network), « Zauzmimo ulice » (Reclaim the Streets), « Crnog bloka (Black Blocs) ili « Belih odela » (Tute Bianche), odbacile su staru dihotomiju nasilje/nenasilje i zauzele prostor između građanske nenasilne direktne akcije i insurekcije. U svom nastojanju da "pronađu novi jezik građanske neposlušnosti", ove grupe su ulične demonstracije pretvorile u jednu vrstu filozofije, pa čak i umetnosti, kroz kombinaciju elemenata festivala, uličnog pozorišta i nenasilne akcije. Nenasilna akcija se odnosi i na anarhistički « Crni blok » koji razlikuje nasilje nad imovinom i fizičko nasilje. Ya Basta ili Bela Odela su grupe čiji su aktivisti obučeni u belo, sa klovnovskim maskama, naoružani atomobilskim gumama i kartonima koje policijske barikade ne mogu da zaustave. Pogotovo ako su još, k tome, naoružani i balonima, vodenim pištoljima, ili, poput "Ružičastog Bloka » (Pink Block) u Pragu, spremni da plešu "anarhistički tango" sa policijom, obučeni u vile i likove iz Diznijevih crtanih filmova. Revolucionarni anarhistički « Klovnovski Blok" je, tako, uspešno omeo manifestaciju"Multimilioneri za Buša", pošto su na visokim biciklima, velosipedima, i sa prikladnom opremom, uz pesmu Demokratija, ha, ha, ha, « napali » zvanice koje su se, u smehu, razbežale. A prilikom demonstracija u Kvebeku, « Društvo za kreativni anahronizam » je sagradilo gigantski katapult napravljen prema srednjevekovnim uzorima. Alterglobalisti su ovim katapultom gađali igračkama delegate. Aktivisti su, istom prilikom, veoma studiozno proučavali tehnike i metode antičkog ratovanja, tako da je na ulicama Kvebeka bilo moguće sresti hoplite i peltaste, kao i rimske vojnike naoružane dugim štitovima. Blokada grada je, u Kvebeku, zaista postala umetnička forma: bilo je zabavno gledati policijske motocikle kako se upliću u paukovu mrežu konopaca vezanih na prelazima. Čuvena "lutka oslobođenja" (Liberation Puppet) je u stanju da blokira četiri trake autoputa, dok « ples zmije » (snake dance) predstavlja neku vrstu « mobilne blokade ». U Londonu su, za prošli Prvi maj, alterglobalisti organizovali partiju monopola: gradili su se hoteli za « houmlese » na Mejfeiru, čuvena « Prodaja stoleća » (sale of the century) je organizovana u Oksford Stritu, dok je « Gerilsko baštovanstvo » omela policijska akcija. Interesantno je da se čak ni oni najmilitantniji, poput aktivista ekološke grupe « Front za oslobođenje Zemlje » (Earth Liberation Front), nisu upuštali u takozvano "prosto nasilje" koje bi moglo bilo kome nauditi. Upravo je ova napuštanje konvencionalnih kategorija uličnog protesta ono što policiju najviše zbunjuje. Aktivista je postao "homo ludens", neposlušni građanin koji se igra i svojom igrom osmišljava nove prostore građanske neposlušnosti. Zbog toga je policija sa tako zbunjeno, nastojeći da proteste vrati na poznati teren konvencionalnog uličnog sukoba, kao u Đenovi, kada su se italijanski karabinjeri, u saradnji sa fašističkim huliganima, infiltrirali u redove demonstranata. Nadajmo se da je Karlo Đulijani, mladi anarhista koji je tada izgubio život, poslednja žrtva policijskog nasilja kojem se mladi aktivisti suprostavljaju igrom i kreativnim protestom.
Ovakve akcije na prvi pogled ne deluju sasvim novo: većina se još uvek seća Jipija, gerila-pozorišta i « Indijanaca metropole » iz šezdesetih, zatim skvoterskih borbi iz sedamdsetih i osamdesetih ili okupacije Tokijskog aerodroma. No, sličnost je ovde sasvim površna i zato varljiva: pravo ishodište nove metodologije otpora valja tražiti na Globalnom Jugu, među zapatistima u Južnom Meksiku. Zapatisticka gerila (EZLN- Zapatistička armija nacionalnog oslobođenja), čiji pripadnici već više od pet godina ne nose pravo oružje, predstavlja, posle velikog zapatističkog ustanka u oblasti Ciapas u Meksiku 1994, neiscrpno vrelo inspiracije za aktiviste « globalizacije odozdo ». Zapatisti su prozreli blef neoliberalizma, njegovu pretenziju na "demokratiju" i "građansko društvo", nametnuvši sebe kao autentične predstavnike meksičkog građanskog društva. Kao što je rekao "subkomandante" Markos, najpoznatiji predvodnik zapatista, ove prve postmoderne gerile kako je naziva Režis Debre, "ova armija ne želi da bude armija"; ona želi "da sruši moć, ali ne da bi je uzela". Ovakve izjave su naišle na posebno plodno tle kod anarhista čija je prijemčivost bila uslovljena i opštom inspiracijom čitavog pokreta, a ona, ponovimo to, u najvećoj meri i jeste anarhistička.
Direktna demokratija
Jedna od najčešćih primedbi koja stiže na adresu alterglobalističkog pokreta, inače upućena od strane dobronamerne progresivne štampe, svakako je ona po kojoj je ovaj pokret, iako taktički briljantan, osuđen na neuspeh već i zbog toga što je lišen "centralne teme" ili "koherentne ideologije ». Takođe je, kažu isti izvori, pokret « štetno suprotstavljen » svim formama strukture ili organizacije. Neobično je, najpre, da ovi "skeptici pokreta" (movement skeptics) kao njegov najveći deficit prepoznaju ono što je, zapravo, njegova najveća vrlina, amblemska ideja koja ga odvaja od prethodnih pokreta i koja ga čini tako primamljivim običnim ljudima.
Pored toga, sama konstatacija da je pokret lišen organizacije i ideologije nije sasvim tačna: ovo je pokret reinvencije demokratije. On nije protiv organizacije; on stvara nove forme organizacije. I on nije bez ideologije. Te nove forme organizacije su njegova ideologija. On pokušava da kreira horizontalne mreže organizacije nasuprot vertikalno organizovanim strukturama poput partija, država ili korporacija, mreže koje počivaju na postulatu decentralizovane, nehijerarhijske direktne demokratije.
Poslednjih neoliko godina aktivisti širom sveta, osobito oni u Italiji, Španiji i Sjedinjenim Americkim Državama, ujedinjuju se u naporu da stvore jednu "laboratoriju direktne demokratije" - da citiramo za trenutak Toni Negrija. Ovi eksperimenti u domenu širenja kulture demokratije su veoma uzbudljivi, najmanje zbog toga što aktivisti, kao što sam već rekao, slede primere izvan zapadnoevropske tradicije, primere koji su mahom zasnovani na odlučivanju konsenzusom umesto na glasu većine. Osnovna ideja procesa konsensusa, protumačenog na ovaj način, jeste ta da se proces glasanja zameni procesom kolektivnog usvajanja jedne odluke prethodno ponuđene kao predlog. Prvo dolazi sugestija, zatim se predlagač obraća kolektivu u vezi sa eventualnim prigovorima i diskusijom koju predlog otvara. Kolektiv zatim predlaže "prijateljske amandmane", koji se pridružuju inicijalnom predlogu, ili ga njima modifikuju. Konačno, kada se zatraži konsenzus, predlagač pita da li neko želi da odluku "blokira" (to block) ili da je "ne podrži" (to stand aside). Blokiranje jedne odluke ima snagu veta.
Postoje različite grupe. Grupe aktivista ili "grupe afiniteta" (izraz potice iz Španije, gde su ga prvi put, za vreme građanskog rata, počeli upotrebljavati anarhisti), koje broje od 4 do 20 članova, biraju svoje "predstavnike" (spokes) za skupštinu grupa. Ove skupštine se, najcešće, održavaju pre, ili za vreme, direktnih akcija, poput onih u Sijetlu, Đenovi ili Kvebeku. Predstavnik se sa odlukom donesenom u skupštini vraća u svoju « grupu afiniteta », gde se ova odluka konačno (ne)prihvata. Organizacioni oblik "razbijene grupe" (breakout sessions) podrazumeva situaciju u kojoj se veći sastanci dele na manje, kako bi se što lakše mogla doneti odluka. Ogranizacioni oblik "facilijacije" (facilitation tools) se uvodi kada je potrebno olakšati proces donošenja odluke u slučaju kada se jave problemi. Facilijacija obuhvata čitav niz sadržinski različitih situacija, počev od takozvane "brejnstorming sesije" pa do "akvarijuma", koji se, na primer, koristi samo kada dođe do ozbiljnijeg razilaženja u stavovima.
Prefiguracija politike
Direktna demokratija koja se ostvaruje u uslovima konsensusa predstavlja, van svake sumnje, proces koji je tek načet i koji, i pored čitave biblioteke koja je o ovim pokušajima već napisana, još uvek očekuje verifikaciju u praksi. Međutim, kako to pokazuju protesti, ali i moje dosadašnje iskustvo u ovim procesima donošenja odluka, odlučivanje konsenzusom je, do sada, pružilo iznenađujuće efikasne rezultate.
Grupe poput Mreže direktne akcije organizovane su dijametralno suprotno u odnosu na « sektaške » marksističke, ili pak anarhističke, grupe. Dok tradicionalna demokratsko-centralistička "partija" naglašava primat "korektne" i kompletne teoretske analize, a to znači: zahteva ideološku uniformnost, i na neobičan način amalgamiše svoje zalaganje za egalitarnu budućnost sa vlastitim autoritarnim organizacionim formama, dotle grupe protagonista "savremenog radikalizma" insistiraju na pluralitetu, diskusiji i otvorenosti. Već dugo je u opticaju i prigodna krilatica: "ako si spreman da se ponašaš kao levičar danas, tvoja politička vizija je tvoja privatna stvar". Ovakav stav je sasvim u skladu sa upozorenjem Noama Čomskog: "Niko sa sigurnošću ne može predvideti razvoj ljudskog društva ili posledice akcija emancipacije... Osuđeni smo na nadu, skromnost i strpljivi eksperiment".
Dilema "neoliberalizam ili demokratija" sve se jasnije nameće. Ako demokratiju odredimo kao situaciju u kojoj stanovništvo donosi obaveštene odluke o stvarima koje ga se tiču, onda zaista moramo primetiti da neoliberalizam ograničava prostor demokratske participacije. Samit o slobodnoj trgovini u Amerikama (FTTA) koji je održan u Kvebeku, i koji je ostao potpuno sakriven od pogleda javnosti, potvrđuje navode iz Buisness Week-a prema kojima "gospodari sveta" (zgodna fraza koju upotrebljava časopis Ekonomist) zaziru od « najjačeg oružja" (ultimate weapon) - od javnog mnjenja. Istraživanje koje je finansirao Svetski ekonomski forum pokazuje da jedan od dva građanina - u više od polovine od 25 zemalja u kojima je ispitivanje sprovedeno – podržava učesnike u mirnim demonstracijama protiv globalizacije « zato što oni rade u mom interesu. » Posle Breton Vudsa i trijumfa spekulativne, kazino-ekonomije, koju organizuje prosvećeni neoliberalni tehnokrata, nastala je jedna vrsta virtuelnog parlamenta velikog bizinisa koji ima pravo veta u odnosu na vlade i čitave države. O tome je, nedavno, sa odobravanjem govorio i gospodin Rokfeler, kada je u Woll Street Journal-u napisao da "država odumire i da neko mora preuzeti njene funkcije... Niko za to nije bolje pripremljen od sveta velikog biznisa".
Globalizacija odozgo navodi milione ljudi širom sveta da se organizuju, kako u svoje ime tako i u ime drugih. Globalizacija odozgo lako može uništiti samu sebe kroz vlastite inherentne protivrečnosti. Njen neuspeh, međutim, nece pružati nikakvu garancija da je novi, pravedniji svet bliži. Njegova sudbina zavisi od predanosti, integriteta, mudrosti i jedinstva onih koji se bore za globalizaciju odozdo. Socijalni forumi, demonstracije, svi naši pokreti i napori moraju se pretopiti u jedinstven obrazac socijalne promene - a kada se to bude desilo, više se neće postavljati da li ćemo pobediti, vec kada.


Andrej Grubacic je istoricar i saradnik veceg broja medunarodnih instituta, casopisa i inicijativa progresivne orijentacije. Saradnik je casopisa »Z« i predavac na Medija Institutu u Bostonu. Autor je brojnih radova posvecenih društvenim pokretima i neoliberalnoj globalizaciji, kao i knige Globalizacija nepristajanja. (Novi Sad, Svetovi, 2003.).