|
 |
Aleksandar Grubeša 06.11.2005.
Čas veronauke
:: komentari (2) :: štampanje ::
U priručniku "Šta treba da znaju pravoslavni dečak i devojčica", koji je izdala Sveta gora uz blagoslov njegovog visokog presveštenstva Amfilohija Radovića, sasvim se jasno kaže da devojčica od ranog detinjstva mora da bude vaspitavana tako da ugađa muškarcu. U isto vreme dečaku je praktično sve dozvoljeno. Takav stav nas u vremenu emancipacije, kada se toliko trudimo da se otarasimo patrijahalnog samara, ponovo vraća u XIV vek, korenima...
Po tome, devojčicu treba od malena učiti da je ona grešna zato što je žensko i da zbog toga treba da pati. U jednom delu tog priručnika piše da je sex dozvoljen samo kada je u pitanju produžetak vrste.
Tema za psihologe...
| Bilo kako bilo, crkva ponovo ponovo pokušava da duboko uđe u sve korene sistema. Uvođenje veronauke je čini se samo prvi korak. Većinsko stanovništvo u Srbiji je srpsko i osnovana je sumnja da bi mnogi kroz veronauku želeli da, na mala vrata, SPC ustoliče na tronu državne religije. |
U novosadskoj OŠ "Kosta Trifković" je prošle školske godine, u vreme kada se predsednik SRJ Vojislav Koštunica vratio sa Hilandara, među učenicima VI i VII razreda rađena anketa sa pitanjem šta bi želeli da pohađaju - veronauku, etiku ili sexualno vaspitanje. Više od 95 odsto dece opredelilo se za treću varijantu.
Dakle, sada smo prava pravcata zemlja, a ne kao one, kojekakve banana republike u nesvrstanoj kategoriji. Vratio nam se tvorac, odmah za njim i suveren, a nešto pre njih i fantastičan porast proizvodnje, izvoza (sa akcentom na prethodni uvoz), standarda i prosečne plate na vrtoglavih 250 maraka, po leđima stanovnika. Školarci stalno kukaju da im je gradivo preteško i često konfuzno (njihovi profesori da su im plate male, a đaci sve gori), ali su ipak dobili po još dva džokera za kvarenje proseka, veronauku i njenu alternativnu zlatnu rezervu - građansko vaspitanje.
Dogodilo se. Početkom novembra u đačke klupe u Srbiji, ušla su dva nova školska predmeta - veronauka i građansko vaspitanje. Dugo je u zemlji, kojoj je bog okrenuo leđa (ili beše obratno), trajala rasprava o tome da li je dobro vraćati se pomalo zaboravljenim korenima, posle toliko vremena. Više od 50 godina, živeli smo u sistemu koji nije priznavao svevišnjeg, odnosno prihvatao je samo njegovo ovozemaljsko otelotvorenje, uz opasku da njih dvojica i nemaju mnogo veze jedan s drugim. Sad će neko reći da, ako bog postoji, ne bi ni odlazio sa brdovitog Balkana, neko će dodati da je moralo tako, ali činjenica je samo jedna - ko je hteo da veruje činio je to i tada. Bilo je to možda lepše, čistije, jer tada to nije bila stvar prestiža, već odraz prave naklonosti nečem drugačijem od zvaničnog, ma šta to bilo.
Vratio se, ili smo se mi vratili, ili su se neki vratili, dok neki nikada nisu ni odlazili...
Dakle, sada smo prava pravcata zemlja, a ne kao one, kojekakve banana republike u nesvrstanoj kategoriji. Vratio nam se tvorac, odmah za njim i suveren, a nešto pre njih i fantastičan porast proizvodnje, izvoza (sa akcentom na prethodni uvoz), standarda i prosečne plate na vrtoglavih 250 maraka, po leđima stanovnika. Školarci stalno kukaju da im je gradivo preteško i često konfuzno (njihovi profesori da su im plate male a đaci sve gori), ali su ipak dobili po još dva džokera za kvarenje proseka, veronauku i njenu alternativnu zlatnu rezervu-građansko vaspitanje.
Dugo je trajalo preganjanje, treba li veronauku uopšte ponovo uvesti u nastavni program i ako treba, da li bi morala biti obavezna za sve. Mnogi su tvrdili da time ništa neće dobiti ni veronauka ni škola, jer je vera ipak bila i ostala privatna stvar. Ona zahteva mir, tišinu, osamu, posvećenost i ne može tek tako da se nauči, pogotovo ne iz naprečac sklepanih udžbenika. Međutim, crkva se teško odriče vlasti nad ljudskom dušom, pa se zarad tog cilja potpomogla starim saveznikom-državom, kako bi se što brže uselila u škole, kolevke budućih poslušnih vernika.
Crkva kao da ne želi da shvati da ona treba da razgovara sa dušama, a ne da nad njima vlada...
Ideja "prisilne" veronauke naišla je na žestok otpor, pogotovo u verski šarolikoj Vojvodini, gde je to smatrano protivustavnim aktom. Odredbom člana 43. stav 1. Ustava SRJ "zajamčena je sloboda verovanja, javnog ili privatnog ispovedanja vere i vršenje verskih obreda", dok je odredbom 2. istog člana Ustava "svakome zagarantovano pravo, po kome nije dužan da se izjašnjava o svom verskom uverenju". I pored toga od dece se tražilo da se izjasne kom se bogu mole i čiju veronauku će pohađati, što predstavlja nacionalnu i versku segregaciju.
Ustav je prekršen, a deca odnosno njihovi roditelji, kada su u pitanju mališani koji su tek krenuli u školu, na ovaj način su primorani da jasno i glasno kazu ko su, šta su i odakle su...
Takođe, Uredba Vlade Srbije o uvođenju veronauke jasno poručuje da se verska nastava uvodi samo za tradicionalne crkve i verske zajednice. Postavlja se pitanje ko je taj ko određuje šta je istorijska i tradicionalna crkva i šta taj termin uopšte predstavlja?
Jedinu pravu veru?
Pa valjda je čovek dovoljno razumno biće da sam može da odluči u šta če i kako verovati... Ili možda i nije?
U Vojvodini je registrovano 39 verskih zajednica, mada se u poslednje vreme taj broj još dodatno povećao, ali veronauke u državnim školama nema za sve. Verska nastava je uvedena samo za Srpsku pravoslavnu crkvu i Katoličku crkvu, koja doduše obuhvata Mađare i Hrvate u Vojvodini, a Slovacima, ako žele da pohađaju veronauku, omogučuje se jedino da budu evangelisti, mada ih dosta ima i među metodistima, ali i mnogim drugim, višenacionalnim protestantskim verskim zajednicama. Takođe, na školsku veronauku imaju pravo Muslimani i Jevreji, dok je Grkokatolička crkva, koja u Vojvodini obuhvata Rusine i Ukrajince, potpuno isključena, kao i Rumunska pravoslavna crkva u južnom Banatu.
Država je, barem do nedavno, Grkokatolike i Rumune pravoslavce svrstavala među te famozne istorijske crkve... Gde su onda sad nestale i ko ih je izbrisao sa tog spiska?
Šta je sa građanima srpske ili bilo koje druge nacionalnosti, koji ne žele da budu vernici SPC? Njima takođe nije omogućena veronauka pod istim uslovima sa onima koje priznaje "naša istorija"...
Sve to predstavlja versko podvajanje i atak na ljudska i nacionalna prava, što se u Vojvodini nikada ranije nije dešavalo. Beograd definitivno ne razume Vojvodinu i njene raznolikosti. Na tome im se ne može zameriti, ali bi baš zato što ne shvataju neke stvari, treba da ih ostave Vojvodini da ih uredi sama. Nadajmo se na neki bolji način, jer za tako nešto treba u obzir uzeti celokupnu Vojvodinu, koja je i pravoslavna i katolička i protestantska, ali i zemlja mnogih drugih vera. Građane ne možemo i ne smemo podvajati.
Ipak, novi predmeti nisu obavezni, kako je u prvi mah planirano već, bar za sada, čisto fakultativni. Tako je deci ostavljena mogućnost izbora između crkvene ideje, njene građanske alternative i tople zahvalnice na pozivu za učešće.
Tako je i bilo. Ministarstvo prosvete je đacima dalo tri kruga da odluče šta će pohađati i u svakom sledećem, interesovanje za nove predmete je sve više opadalo. Na kraju se većina učenika ipak opredelila da od dva predmeta izaberu treći, odnosno da ne upisuju nove časove u svoj raspored. U nekim novosadskim školama je odziv bio toliko mali, da se više ne priča o spajanju nekoliko odelenja, već o spajanju dve-tri škole, kako bi profesori bar koliko-toliko napunili učionice.
Još se ne zna sudbina polaznika Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj", jedinog novosadskog učenika koji je izrazio želju da u školi izučava jevrejsku veronauku. Da ironija bude veća, ovaj grad ima Jevrejsku ulicu, koja je nekada davno bila poznata po nadaleko čuvenim veštim trgovcima i zanatlijama. Jevrejska Sinagoga jednako dominira centrom grada, svojom nemom lepotom, kao i Saborna crkva i Katedrala.
Jedan jedini Jevrej!?
Interesantan je i odnos stavova u gradskoj i ruralnoj sredini, koji je po ovom pitanju još više došao do izražaja. Tako je u OŠ "Ivan Gundulić" formirano čak dve grupe đaka zainteresovanih za građansko vaspitanje, dok se za veronauku opredelilo svega troje mališana. Istovremeno, u čenejskom odelenju iste škole odziv na veronauku je gotovo stoprocentan, a građansko vaspitanje žele samo dva prvaka.
Možda je Izvršno veće Skupštine Vojvodine trebalo da ima više hrabrosti i da kaže da se ove godine jednostavno nisu stekli uslovi za sprovođenje verske nastave, barem u vojvođanskim državnim školama?
Nakon ovakvih rezultata, ne bi bilo iznenađenje da se iduće godine pojavi Uredba o obaveznom pohađanju veronauke. Možda bi trebalo uvesti i obavezne večernje škole za one malo starije, koji su nekada na isti način bubali marksizam?
Niko ne može nekome da ospori pravo da versku pouku obavlja u crkvama i to je omogućeno svima, obzirom da je, na kraju krajeva, u pitanju konfesionalna stvar. Neki su to i radili tokom svih ovih ludih godina, dok neki drugi, iz sebi znanih razloga, nisu. Ustavne odredbe su jasne. Država je odvojena od crkve, mada se ta linija polako tanji, a pošto su škole državna stvar crkva ni tu ne bi smela da se meša. Zato su jedva dočekali predsednika sa kojim mogu koketirati do mile volje i tako na velika vrata povratiti komunizmom poljuljane pozicije.
Bilo kako bilo, crkva ponovo ponovo pokušava da duboko uđe u sve korene sistema. Uvođenje veronauke je čini se samo prvi korak. Većinsko stanovništvo u Srbiji je srpsko i osnovana je sumnja da bi mnogi kroz veronauku želeli da, na mala vrata, SPC ustoliče na tronu državne religije. U radnom tekstu Zakona o verskim slobodama se, pored SPC, kao istorijske crkve spominju i još neke, listom jednonacionalne crkve. Ipak, SPC je izdvojena i stavljena na prvo mesto, a ostale su "pored nje", što očigledno govori da vrh ove države koketira sa SPC i udovoljava nekim njenim zahtevima. Tako smo i došli do uvođenja veronauke u državne škole. Verska pouka je normalna stvar, ali u okviru crkve, dok bi škole decu trebale da upoznaju sa svim postojećim religijama.
Trebalo bi razmišljati o uvođenju novog predmeta, koji bi čak bio i obavezan, a obrađivao bi osnovnu spoznaju religija. Učenici bi se tako upoznali sa svim svetskim religijama i onim što one propovedaju. Tako bi shvatili da je njihovo ljudsko pravo da sami odluče da li će da veruju i u šta će verovati. Čovek rođenjem u određenoj sredini nije i predodređen da prihvati sve što ta sredina u sebi nosi. Pa tako ni većinsku veru...
:: komentari (2) :: štampanje ::
[ idi na vrh ]
| |
|
