Желимирова прича личи на хиљаде данашњих: “Све сам постигао, био успјешан, пресретан. До Нове године"

Желимир има сву потребну опрему, фарму, не либи се посла, превазишао је и то што су услови рада тешки, што су струја и вода лоши, што приступни путеви никако да се направе, али не може то што своје производе више нема коме продати.

Tatjana Čalić / 14. јануар 2019

Из босанскохерцеговачких села деценијама су одлазили млади у потрази за бољим животом, али су она, упркос томе, све до ратних година врвјела од живота, и чинила се постојаним. Међутим, од 90-тих наовамо слика бх села се драматично измијенила, па их данас на стотине зјапи потпуно празно или у њима живи тек понеки старији становник.
Потврдили су то и подаци с пописа по којима чак 300 бх. села нема ни једног становника, а у 1.486 живи мање од десет становника! 


Шта се то десило са нашим селима?


За овакву ситуацију можемо “кривити” већи број фактора. Ту је наравно рат, миграције село-град, а посљедњих пар година и прави егзодус радно способног становништва из села у земље ЕУ. Зашто? Већина ће вам рећи да се на селу једноставно није исплатило радити - нема никакве аграрне стратегије или подстицајне политике, премија па мала пољопривредна газдинства нису способна бити конкурента и остварити профит. Рећи ће вам и да су села занемарена, да се у њих одавно ништа не улаже, неријетко су и без струје и добре путне комуникације са другим мјестима, а зими, када снијег затрпа, доста их буде данима одсјечено од остатка свијета.
Они који су ове проблеме некако превазишли или на њих затворили очи и надали се бољој сутрашњици, сада су дошли су до безизлазне ситуације, своје производе више немају коме продати. 


Таква је прича Желимира из Травника који се, као и његови родитељи, цијели живот бавио пољопривредом, а сада се спрема пут Њемачке. Како је изјавио за портал долиналасве.инфо има сву потребну опрему, фарму, не либи се посла, превазишао је и то што су услови рада тешки, што су струја и вода лоши, што приступни путеви никако да се направе, али не може то што своје производе више нема коме пласирати. 
 "Почео сам продавати по селу. Био сам успјешан, пресретан. До Нове године. Како људима честитам Нову годину, они кажу да одлазе за седам дана", прича Желимир који је на крају и сам одлучио спаковати кофере. 


Да је Желимирова прича само једна од хиљаду сличних, потврдио нам је и Владимир Усорац, предсједник Удружења пољопривредних произвођача - мљекара РС.
Најбоље то, каже, илуструје податак да је сектор мљекарства у Републици Српској од 17.696 мљекарских произвођача, колико је било 1996. додине, данас пао на свега 4.300.
Наша села остају празна због погрешне политике власти. Ми немамо “плавог дизела”, немамо Стратегије, нема подстицаје, немамо заштићену домаћу производњу, немамо приступ европским фондовима, немамо пољопривредних кредита или аграрне банке. Ми смо једина држава која не зна шта има у пољопривреди, немамо попис пољопривредних газдинстава, немамо попис стоке, механизације и ко ће онда у таквој ситуацији остати на селу и бавити се пољопривредом. Овдје се више не затварају домаћинства већ читаве парохије”, каже Усорац за Буку додајући да је крајње вријеме да се у села и пољопривреду почне улагати, јер без села неће бити ни градова.

О мјестима која буквално нестају, стратегијама које надлежне власти никако не доносе, разговарали смо и са Мирхунисом Зукућ, предсједницом Уније за одрживи повратак.
Према њеним ријечима ситуација је најалармантнија у Посавини, у селима али и у самим градовима -Дервента, Босански Брод, Модрича, Орашје, Оджак. У једном селу у Модричи, каже, осјетила се јако тужно јер је свака друга кућа била закључана. Празни се и Херцеговина, људи одлазе, продају имовину. Исто је и код Травника, Зенице, у источној Босни.

Ми смо више пута слали дописе Парламентарној скупштини БиХ, клубовима посланика, тражили да се о овоме расправља, да се уради каква-таква стратегија, али то се никада није десило. А то заиста није тешко урадити.  Показао је то и наш пројекат "Заједно учинимо живот бољим у БиХ" који је реализован у три општине Бихаћ, Лукавц и Чапљина,  с циљем заустављања напуштање бх села, кроз економско јачање становника у руралним подручјима и побољшање самозапошљавања у руралном туризму. У ове три општине  било је  укључено 46 домаћинстава која имају капацитете да се баве руралним туризмом. И тај се пројекат показао као веома успјешан што потврђују и резултати, у периоду јуни-јули имали су преко 1000 ноћења. Концепт је једноставан и што је важно није захтјевао додатна улагања. Домаћинства су једноставно издавала вишак свог стамбеног простора и нудила активан одмор гостима из ЕУ”, појаснила је Зукић наглашавајући да сигурно има још начина и пројеката који би помогли да се живот врати на бх села, те да то треба бити приоритетан задатак и циљ државних институција.


Каже и да су их активисти у Босанском Грахову, Купресу и Гламочу замолили да прва тачка дневног реда новој власти буде одлазак људи, нестајање комплетних насеља, затварање основних школа. 


Људи нам причају да су уморни од свих могућих обећања, неправде, корупције. Уморни су од вишегодишње портаге за послом или ако имају посао, што од плате не могу приуштити ни основне ствари.  Људима који су још увијек овдје, или који су на граници одласка, заиста је потребно да ова власт нешто подузме, да им понуди нешто што бих их задржало овдје. Оно што народ тражи, јесте, дајте нам шансу. А то се може обезбиједити кроз нормализовање животних услова, давања прилике људима да живе од свога рада, мијењањем свеукупне климе и амбијента у БиХ”, наглашава наша саговорница.
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.