Славој Жижек: Проблем фашизма демократије

Када воља већине очигледно крши основне слободе, не само да имамо право већ дужност да се супротставимо већини. То није разлог да се презиру демократски избори – али они сами по себи нису показатељ Истине.

Slavoj Žižek / 22. мај 2016

Понекад лица постају симболи анонимних сила које стоје иза њих. Зар лице глупо осмехнутог председника Еврогрупе Јероена Дијсселблоема није било симбол бруталног притиска на Грчку? Недавно је Трансатлантско трговинско и инвестицијско партнерство (ТТИП) – европски рођак Транспацифичког партнерства – добило нови симбол: хладно лице европске комесарке за трговину Цецилије Малмстрöм, која је овако одговорила на питање о масовном јавном супротстављању ТТИП-у: „Не добијам свој мандат од европских грађана.“

Сада се појавио и трећи такав симбол: Франс Тиммерманс, први потпредседник Европске комисије, који је 23. децембра 2015. оштро прекорео пољску владу зато што је усвојила нови закон којим је уставни суд Пољске подређен њеном ауторитету. Тиммерманс је осудио и закон који омогућује пољском парламенту да смени све директоре јавних телевизијских и радијских компанија у земљи. Пољски националисти одмах су оштро реаговали и упозорили Брисел „да буде уздржанији кад подучава и опомиње парламент и владу једне суверене и демократске државе“.

Са стандардног левог либералног становишта неумесно је навести та три имена у низу: Дијсселблоем и Малмстрöм оличавају притисак бриселских бирократа (без демократске лигитимизације) на демократски изабране владе, док је Тиммерманс интервенисао да би заштитио основне демократске институције (независност суда и слободу штампе). Упоређивање бруталног неолибеалног притиска на Грчку са оправданом критиком Пољске може изгледати непристојно, али зар реакција пољске владе није погодила мету? Тиммерманс је заиста вршио притисак на демократски изабрану владу једне суверене државе.

Недавно, кад сам одговарао на питања читалаца Сüддеутсцхе Зеитунга о избегличкој кризи, питање које је привукло највећу пажњу тицало се демократије – али са десничарским популистичким обртом. Откуд Ангели Меркел право да позове стотине хиљада избеглица у Немачку? Није ми намера да подржим антиимигрантску политику, већ да укажем на границе демократске легитимизације. То исто важи за оне који се залажу за радикално отварање граница: јесу ли они свесни да њихов захтев, с обзиром на то да су наше демократије у ствари демократије националних држава, подразумева суспендовање демократије – другим речима да би требало допустити огромну промену без демократске расправе?

Овде се сусрећемо са старом дилемом: шта се догађа с демократијом ако је већина склона да гласа за расистичке и сексистичке законе? Лако је замислити демократизовану Европу, с много ангажованијим грађанима, у којој су већину влада формирале антиимигрантске популистичке странке. Не плашим се закључка да еманципаторне политике не би смеле да буду а приори наметнуте формалним демократским процедурама легитимизације.

Наравно, ниједан привилеговани политички актер не поседује урођено знање о томе шта је најбоље за људе и нема право да им намеће своје одлуке против њихове воље (као што је радила стаљинистичка комунистичка партија). Међутим, када воља већине очигледно крши основне еманципаторне слободе, не само да имамо право већ и дужност да се супротставимо већини. Ово није разлог да се презиру демократски избори – већ само инсистирање на томе да они сами по себи нису показатељ Истине. По правилу избори одражавају конвенционалну мудрост детерминисану хегемонистичком идеологијом.

Тако критичари Европске уније с левице доспевају у шкрипац: они жале због „дефицита демократије“ Европске уније и предлажу начине да се одлучивање у Бриселу учини транспарентнијим, али подржавају „недемократске“ бриселске управљаче када ови врше притисак на демократски легитимизоване „фашистичке“ тенденције. Иза те противречности стоји Велики зли вук европске либералне левице: претња новог фашизма коју отеловљује антиимигрантски десничарски популизам. То страшило се опажа као главни непријатељ против ког сви треба да се ујединимо, од радикалне левице (шта год да је од ње остало) до мејнстрим либералних демократа (укључујући и европске администраторе као што је Тиммерманс). Европа се описује као континент који назадује ка новом фашизму и који се храни параноичном мржњом и страхом од спољног етничко-религијског непријатеља (углавном муслимана). Тај нови фашизам је доминантан у неким посткомунистичким источноевропским земљама (Мађарска, Пољска итд.), а јача и у многим другим европским земљама у којима се инвазија муслиманских избеглица види као претња за европску цивилизацију.

Но да ли је то заиста фашизам? Тај термин се одвећ често користи како би се избегла детаљна анализа. Холандски политичар Пим Фортун, убијен маја 2012, две недеље пре него што је освојио очекивану петину гласова, био је парадоксална фигура: десничарски популиста чији су лични атрибути и мишљења (најчешће) били скоро савршено „политички коректни“: био је геј, био је у добрим личним односима с многим имигрантима и поседовао је урођено осећање ироније, итд. – укратко, био је добар, толерантан либерал по свему осим по свом основном политичком ставу. Супротстављао се фундаменталистичким имигрантима зато што су нетолерантни према хомосексуалности, према женским правима, верским разликама итд. Дакле, оличавао је пресек између десничарског популизма и либералне политичке коректности. Можда је морао да умре зато што је био живи доказ да је дихотомија између десничарског популизма и либералне толеранције лажна – да је ту реч о две стране истог новчића.

Многи леви либерали, попут Јüргена Хабермаса, идеализују „демократску“ Европску унију, која никад није постојала. Скорашња политика ЕУ само је очајнички покушај да се Европа подастре глобалном капитализму. Уобичајена критика Европске уније која долази од левих либерала – у основи добра, али с „дефицитом демократије“ – одаје исту наивност коју су показивали критичари бивших комунистичких земаља када су подржавали комунисте, али се жалили због недостатка демократије. У оба сучаја дефицит демократије је нужан део структуре.

У децембру 2014, у вези са вероватном победом Сиризе у Грчкој, Финанциал Тимес је објавио колумну насловљену: „Најслабија карика Еврозоне су гласачи“. У идеалном свету Пинк Лад, Европа се ослобађа те „најслабије карике“ и експерти добијају моћ да директно намећу економске мере. Ако се догоде избори, њихова улога је да потврде консенсус експерата.

Као што је рекао еврократа и бивши премијер Италије Марио Монти: „Они који владају не смеју себи допустити да их потпуно спутају парламентарци.“

Једини начин деловања против „демократског дефицита“ глобалног капитализма био би посредан – преко неког транснационалног ентитета. Али национална држава не може да служи као демократски бедем за заштиту од глобалног капитализма из два разлога: прво, она је а приори у лошем положају у време кад економија функционише као глобална сила; друго, да би то радила, национална држава би морала да мобилише националистичку идеологију и тако се отвори према популизму деснице. Данас су Пољска и Мађарска две такве националне државе које се супротстављају глобализацији.

Тако стижемо до главне противречности глобалног капитализма: наметање глобалног политичког поретка који би одговарао глобалној капиталистичкој економији структурно је немогуће, и то не зато што је емпиријски тешко организовати глобалне изборе или основати глобалне институције.

Прави разлог је то што глобално тржиште није неутрална, универзална машина која има иста правила за све. Оно изискује огромну мрежу изузетака, варирања сопствених правила, изванекономске (војне) интервенције итд. Док наша економија постаје све глобалнија, оно што је „потиснуто“ из анонимне глобалне економије враћа се у политику: старе фиксације и партикуларни (етнички, верски, културни) идентитети. Та тензија данас дефинише наш усуд: глобално, слободно циркулисање робе праћено све већим друштвеним поделама. Роба све слободније циркулише, али људима се препречује пут новим зидовима, од физичких зидова (на Западној обали и између Сједињених Држава и Мексика) до поновног инсистирања на етничким и верским идентитетима.

Значи ли то да треба да заобилазимо тему демократизовања Европе као слепу улицу? Напротив, то значи да управо због њеног великог значаја треба да јој приступимо на радикалнији начин.

Проблем је дубљи и важнији: како да мењамо основне координате нашег друштвеног живота, од економије до културе, да бисмо остварили демократију као слободно, колективно одлучивање, а не само као ритуал легитимизовања одлука које су донете другде?

 

Ин Тхесе Тимес, 29.04.2016. Превела Славица Милетић Пешчаник.нет, 17.05.2016.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.