Опроштајни говор Бориса Дежуловића пријатељу Предрагу Луцићу

‘Бит ће ваљда да си зато, зато што си превелик и предраг за један људски живот, отишао раније него што је ред. Ти, уосталом, за такав ред никада ниси марио. Превелик, прехрабар, прејак, превољен, предиван, предобар. Предраг’, ријечи су којима се од Предрага Луцића опростио Борис Дежуловић

Buka / 13. јануар 2018

 Назвали бисмо те најбољим пријатељем, али ти ниси само више од тога. Ти си напросто нешто друго. Назвали бисмо те рођеним братом, али ти ниси само више од тога. Ти си, једноставно, нешто друго. Назвали бисмо те још којекако другачије, али није за ову прилику да те којекако другачије називамо нити да те називамо како смо те називати обичавали. Ти ниси тек више од свега тога, ти си нешто неизрециво друго. У језику у којему живимо нема ријечи ни именице за нашега тебе, а сиромашан је језик који за тебе нема ријечи. Ти си језику, ето, једна ријеч превише, сваки пут за њега превелик, вазда преко његове ситне мјере. Превелик, прејак, прегласан, предобар, предраг. Превише велик за језик којим ћеш писати, превише јак за гомилу насупрот којој ћеш стати, превише гласан за тишину која ће те слушати, превише добар за вријеме у којему ћемо се наћи, превише драг за љубав којом ћемо те вољети. Бит ће ваљда да си зато, зато што си превелик и предраг за један људски живот, отишао раније него што је ред. Ти, уосталом, за такав ред никада ниси марио. Само тако у једном тренутку си постао преголем за свој живот. Кажу прерано, кажу премлад. Тако се, кажу, каже танким рјечником људске мјере, тако се рачуна по ситној мјери људског реда у којему постоје и мјера за живот и ред за одлазак. А не постоји у томе реду мјера нити постоји у том рјечнику ријеч за нашега тебе који би прерано и премлад отишао кад год да ти је отићи било. Једноставно, тако превелик навикао си нас на своју величину па те је и таквог на крају било мало. Хтјели смо те још толико, превише смо те толико нашега хтјели, па онда било колико, па онда још само мало, још кратко, макар премало и прекратко.

О томе сам ти заправо хтио причати јер друго већ све знаш. Мјесец дана да је још до овог подневног звона, годину дана да траје још ноћ у којој смо пили наша сјећања не бисмо их се до јутра свих сјетили. Причају о томе, уосталом, и причат ће, бит ће до поднева мјесеци и до јутра година да се сјети све што је било и досјети све што је бити могло. Ја ти овдје желим испричати само оно што испричати нисмо стигли. О томе, ето, како смо те хтјели још само мало, још кратко, макар премало и прекратко, па си нам се на концу толико на крају и дао. Тога и таквога, само нашега тебе, ето, имали смо посљедњих заједничких мјесеци, оних што људски језик и ред рачунају болест, времена између прије и посла, тихог међувремена којега си посветио само нама и оставио само за нас. Желим да само знаш, прије него што одеш, да никаква друга на то вријеме нећемо понијети него сјећања лијепа и сретна.

Имали смо ми много времена. Ниси ти могао отићи тако рано да нам их за тобом остане тако мало и свако је од тих времена било посебно, али ниједно као ово. Само ти, превелик и предраг, то можеш да ти одлазак памтимо сретним и лијепим, да ти од одласка памтимо смијех, и пјесму, и радост, и љубав. Окупио си нас и стиснуо око себе и вољели смо се око тебе наш ти и твоји ми и колико год то вријеме било премало и прекратко, а свако је вријеме с тобом премало и прекратко, ти си на крају опет испао некако предраг за нас. Мјесецима си нас припремао за овај тренутак, као да ниси хтио ићи док не будеш сигуран да ћемо моћи, па ипак није лако. С тобом ни тешко без тебе не може бити, него претешко. Јер запамти, и памти тамо гдје си кренуо, нећеш ти даље сам, већ ћемо сами даље ми. Тим си, ето, животима вазда преко њихове ситне мјере, за те си животе увијек једног превеликог човјека премал. Превелик, прехрабар, прејак, превољен, предиван, предобар. 

Предраг

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.