Његош Мркоњић: У кожи злочинаца

Свако је био груписан у своме дијелу, Срби у једном, Бошњаци у другом. Босна и Херцеговина у малом. Бразда мржње и предрасуда између нас, а ми само дјеца. Наизглед.

Njegoš Mrkonjić / 29. октобар 2018

Август мјесец. Десетак аутобуса паркираних испред бензинске пумпе. Враћали смо се из Италије. Сваког љета и зиме та једна организација водила нас је на одмор код породица које су нас врло радо прихватале и угошћавале, као ратну сирочад, као дјецу без једног или оба родитеља, дјецу из цијеле Босне и Херцеговине. Колона аутобуса, сваки од њих пун малих људи, са великим ожиљцима који се не виде, десетак аутобуса натоварених животним причама и књигама које никада неће бити испричане нити написане.

Нас неколико четрнаестогодишњака, мангупа, стајали смо испред нашег аутобуса и причали глупости, трудећи се да испаднемо занимљиви пред дјевојчицама које су се туда мотале. Недалеко од нас стајала је група мангупчића из Сарајева.  

Били смо врло строго подијељени, нисмо се мијешали на мјестима заједничког окупљања, а та подјела била је најочитија када бисмо пловили преко Јадрана, у једном од оних бијелих "Јадролинија" бродова. Свако је био груписан у своме дијелу, Срби у једном, Бошњаци у другом. Босна и Херцеговина у малом. Бразда мржње и предрасуда између нас, а ми само дјеца. Наизглед.  

Домци су били најопаснији, најсложнији и најјачи. Бањалучани. Страх и трепет. Ла Фамиглиа. Сви смо их се бојали, нарочито старијих генерација које више нису могле да иду на путовање. То су била стара времена, времена о којима се приповиједало и причало са страхопоштовањем. Стварали смо наше мале и краткотрајне митове о некадашњим путовањима, ми који смо били "нови главни" и најјачи фрајери. Ко зна, можда су и о нама послије правили митове и легенде, као што народ прави о безвезним војсковођама  и криминалцима. Не сјећам се како је кренуло, али сјећам се да је почело неком провокацијом, није нам требало много да се загријемо за, јелте, епски обрачун четника и балија. Флеш ми пролази испред очију. Миле и ја као седмогодишњаци посматрамо црне и жуте мраве како се касапе за територију. 

Почели су да гестикулирају и да нам добацују. Средњи прст, мајка и пичка материна. Кренули смо на њих, али побјегли су у аутобус. Искористивши тренутак док су преводиоци и вође пута били на кафи, нас двојица мало јачих одлучимо да улетимо горе међу њих да их мало научимо памети. Нису нас очекивали. Кад смо ушли настао је мук. Нико није проговарао. Били смо виши од сваког барем за главу. Пришли смо сећији гдје су се налазили њихови “најјачи ликови” и почели смо да им се уносимо у фацу показујући своју надмоћ.

- Шта је било, балије!? 
- Што се сад не курчите? 
- Хоћете сад све да вас пошамарамо? 

И даље само мук. Оборен поглед. Окренуо сам се иза и погледао клинце који нису имали више од шест-седам година. Добро сам се загледао у њихова лица. Нису то више била дјечија лица. Била су то нека блиједа лица испуњена исконским страхом. Окренуо сам се и погледао вршњаке којима смо пријетили. Њихова лица била су плава, а њихово достојанство прегажено. У том тренутку нешто страшно ме је пресјекло. Нека сила ми је стегла срце. Имао сам осјећај као да ће ми га ишчупати из прса. Осјећај срамоте ме је облио као пљусак. Осјетио сам гађење према себи и цијелој тој ситуацији, неку мучнину. Помислих, зар ја Боже? Зар ја да у некоме створим толики страх и да осјетим толику надмоћ над људским бићем? Направио сам пар корака уназад, још једном сам унезвјерено погледао око себе. Нисам знао шта да кажем, изустио сам нешто типа “немојте више да провоцирате". Вратио сам се у свој аутобус. Сјео сам на своје мјесто и остатак пута провео са тим призором, заувијек урезаним у кору мојих сјећања. 

Некидан ми се то сјећање опет вратило. Не случајно. Налетио сам на неке ратне снимке који су приказивали Ратка Младића и Атифа Дудаковића. Пажљиво сам посматрао обојицу. Њихову ароганцију, ужас, предаторску препотентност, два монструма која су само тако, без размишљања, одлучивала о крају нечијег живота, нечијој судбини и судбинама њихових породица. Двије сцене посебно. Прва када Ратко Младић улази у Сребреницу и када попут гладног вука "даје ријеч" преплашеним Сребреничанима, а друга је када Атиф Дудаковић наређује стријељање ратних заробљеника "по кратком поступку". Има ту још много снимака и сваки говори за себе, али у сваком је једно те исто, са једне стране моћ и немилосрдност, а са друге оборени погледи, потпуна немоћ и страх, погажено људско достојансто, нулирање човјека.

Помислих, побогу, па у једном тренутку свога живота био сам врло сличан овој двојици, али нисам издржао!

Питам се како неко уопште може да издржи тај осјећај и да га носи у себи? 

Ко зна...


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.