Недеља борбе против лицемерја

Последња недеља јануара је недеља превенције цервикалног канцера. То је и недеља у којој сам пре две године открила да имам ту врсту карцинома, познатог као рак грлића материце и од тада пишем о томе.

Marija Ratković / 24. јануар 2019

Nedelja prevencije raka grlica materice, foto: healthywomen.org

Последња недеља јануара је недеља превенције цервикалног канцера. То је и недеља у којој сам пре две године открила да имам ту врсту карцинома, познатог као рак грлића материце и од тада пишем о онколошком лечењу, здравом животу и психотерапији. То је недеља у којој, суочена са неуспесима, углавном плачем.

Овај јануар је обележен и маштовитим постерима о здрављу материце и Предлогом измене Закона о здравственом осигурању, који доноси застрашујућу претњу да ће „корисници здравственог осигурања који буду позивани на скрининг прегледе, а не одазову се или не доставе оправдање за изостанак, уколико се разболе плаћати до 35 одсто пуне цене лечења“. Ово сматрам једним од најгорих предлога закона у Србији. Као и обично, објављен је у време празника, другог дана православног Божића (8. јануара). Правници нека се баве детаљним читањем, а ја ћу покушати да образложим зашто сматрам да је овај закон опасан по живот.

Држава против рака

Борба против рака у Србији није изум ове власти. Друштво Србије за борбу против рака постоји од 1927. Сваке године 38.000 људи оболи, а 22.000 умре од различитих врста рака. Министарство здравља на цитостатике троши преко 64 милиона евра годишње. И као што знате, то није ни изблиза довољно да се лече сви они људи и деца којима СМС уплатама омогућавамо лечење у иностранству. Статистика је црна, ту се сви слажемо. Рак је лош – и ту се сви слажемо. Редовни прегледи помажу у раном дијагностификовању болести код наизглед здравих људи – и ту се сви слажемо. Али ту престајемо да се слажемо, јер Србија последњим Предлогом закона о здравственом осигурању уместо да здравствено осигура и заштити – кажњава оне који се разболе.

Држава у којој је борба против рака приоритет (исказан у државном документу „Национални програм Србија против рака“ и различитих стратешких докумената који настају од 2001. до данас) после уведеног обавезног скрининга 2016. доноси закон који на најгори могући начин негира све што је до сада урађено, скретањем удесно ка штапу уместо улево ка шаргарепи. Да ово не би звучало апстрактно, објаснићу како је нови закон у супротности са стратегијом Србије.

Држава против нас

Сазнала сам да имам рак 27. јануара 2017. у суморној ординацији некада највећег породилишта у Југославији. Ја сам део циљне групе 25-69 година (овде се нећу освртати на чињеницу да људи после 69 година Србију не занимају), за коју је Национална канцеларија за скрининг рака увела обавезне прегледе за три врсте рака идентификоване као најстрашније у Србији – за жене: рак дојке и рак грлића материце, за мушкарце: рак дебелог црева. Само ове три врсте рака утврде се код 33.000 људи годишње.

После прегледа на коме је установљено да имам рак упућена сам у дом здравља да прикупим додатне налазе. Тада сам уписана у Регистар оболелих од рака и званично постала део државне статистике. Више од чињенице да ћу можда умрети заболело ме је то што је моје тело постало полигон за спровођење политике. Другим речима, за мој живот се не борим само ја, већ и сви они љигави политичари који својим надређенима или Европи или свету обећавају побољшање црне статистике и смањење стопе смртности од рака у Србији. Набројаћу само пар гранично хуманих, погрешних начина на које се наша држава бори против ове болести:

По джепу: Као што нови предлог закона предвиђа, они који се не одазову на скрининг плаћају до 35% партиципације за лечење болести која настане у периоду до следећег скрининга. Проблем са овом мером је то што она не уважава проблеме најрањивијих група људи (без пребивалишта, личне карте), а не мења ни статистику Регистра за рак, јер он третира само кориснике система здравствене заштите. Још значајније је то што није доказана веза између недоласка на преглед и разбољевања, па би пре ове мере требало укинути осигурање пушачима који добију рак плућа (веза је доказана) или невакцинисанима који се лече од последица заразе морбилама. Сетимо се и повике која се дигла 2013. на предлог закона о здравственом осигурању, који је предвиђао регистар извршених абортуса и укидање права на асистирану репродукцију женама које су абортирале.

По телу: Државне процедуре за лечење рака (према протоколима Светске здравствене организације) у Србији као земљи у развоју су сурове, јер при установљеном раку грлића материце предвиђају, осим одстрањивања грлића материце, одстрањивање целе (често здраве) материце и здравих јајника, дакле стерилизацију. Сматра се да се једино стерилизацијом пацијенткињама продужава живот, односно побољшава друштвена статистика, иако се угрожава квалитет њиховог живота.

На силу: Далеко најподлији начин решавања проблема црне статистике је најлакши. Они који неће да се превенирају скидају се са регистра. То практично значи да ако је неко болестан а није ишао на прегледе – губи право на здравствено осигурање, а ако није у систему РФЗО, свакако никад неће ући у Регистар оболелих од рака. Воила! Људи умиру исто као пре, али их статистика не бележи. Овај систем или боље рећи хаковање система није измислио наш Завод за незапослене који скида људе са евиденције бироа, па после читамо како се смањује број незапослених. Кварне тактике спроводе чак и најразвијеније али тржишно оријентисане земље попут САД, где ко зна колико људи умире испод радара и ван статистике, па ћете прочитати да САД има најбоље статистике лечења рака и животног века лечених пацијената, иако је јасно да, ако један оболели кошта 200.000 долара годишње, то не важи за све. Као атинска демократија.

Шаргарепа или шта је боље?

Ако мислите да од рака не може бити горе, варате се. Идеју да снимим филм о лечењу рака нисам добила из алтруизма, већ као реакцију на болну чињеницу да је у Србији 2016/2017. пропао пилот пројекат вакцинације против ХПВ вируса, који је одговоран за настанак рака грлића материце који сам имала и ја. Наиме, министарство је набавило 2.000 вакцина; у току пробног периода вакцинације искоришћено их је тек око 500, а остале су пропале, јер им је истекао рок. Када сам то чула, снимила сам филм са којим обијам прагове и показујем ко све, како и зашто може да спречи рак. Желела сам да допринесем томе да и ми добијемо вакцину против ХПВ у оквиру здравствене заштите, државну кампању за скрининге која не сваљује кривицу на жене, комбије за бесплатне прегледе, хуманије и боље законе, али сам са новим предлогом закона 2019. добила само хладан туш.

Овај предлог допушта могућност да се „из средстава здравственог осигурања могу издвојити средства за набавку препоручених вакцина“ у које спада и вакцина против ХПВ, али да ли ће се то стварно догодити зависи од добре воље доносилаца одлука. Да те воље нема доказују два податка. Први је закључак скупштинског Одбора за здравство и породицу одржаног 14. децембра 2016. „да ће 2017. почети добровољна имунизација против ХПВ на основу успешног пилот пројекта спровођеног током 2016“ (ево извештаја о томе на Отвореном парламенту). Као што сам поменула, тада је искоришћено мање од четвртине вакцина, што је према речима самих гинеколога поражавајуће. Други податак је да је по истеку 2017. ово обећање померено за 2018, а онда за 2019. годину.

У 2019. нас је дочекао предлог закона који осим обавезног скрининга садржи и одлуку о вакцинацији која је и даље недефинисана, то јест зависи од добре воље неког појединца или институције о набавци ХПВ вакцине. Иначе је веза ХПВ и рака доказана: Харалд зур Хаусен је 2008. добио Нобелову награду за ово откриће. Другим речима, лицемерје и апсурд овог предлога закона састоји се у кажњавању за неодазивање на скрининг у случају обољевања (без доказа о директној повезаности) и недефинисаној примарној превенцији – употреби вакцине која спречава појаву ХПВ инфекције која је доказано заслужна за 90% случајева рака грлића материце.

Не треба бити Шерлок Холмс па закључити да у првом случају држава пуни касу из джепова оболелих грађана, док се у другом на неодређено време извлачи од обавезе да организовано спроведе имунизацију која поуздано спречава обољевање од рака. Само пратите токове новца. А можда држава има неку бољу идеју како да напуни касу, при чему нам само остаје да се надамо да ће тај новац бити усмерен на лечење, а не на акције типа „Креативни конкурс за најбољи слоган и постер у циљу подизања свести о раном откривању рака дојке“ или на брошуре које садрже нетачне информације, као што су оне да су ризични фактори за рак грлића материце „рано ступање у полне-сексуалне односе, честа промена сексуалних партнера, недовољно коришћење кондома при односима са новим или непознатим партнером, лош социо-економски статус“, иако се генетичари и имунолози убише да објасне како је ХПВ основни ризик, присутан код 80% одрасле сексуално активне популације, без обзира на то имали они 1 или 1001 партнера и како су једина два начина превенције апстиненција од интимних односа и комбинација вакцинације, скрининга и коришћења кондома.

Ако вам (ни)је добро, онда ево

Ако данас желите да се бавите својим здрављем, то и без новог закона кошта живаца, времена и новца. Ако желите да сазнате где да се тестирате, лечите, где је најбоља магнетна резонанца, најједноставније вам је да питате мене на инстаграму, као што то и чине десетине збуњених жена. Навешћу неке доступне начине превенције.

Ако желите да се тестирате на ХПВ (слично је и за генетски БРЦА тест за откривање ризика за настанак рака дојке):

Бесплатно: Можете да одете код изабране лекарке у дом здравља која ће вам дати упут за најближи институт за јавно здравље који обавља ту анализу о трошку РФЗО.

Плаћено: Тест кошта око 60 евра у приватним лабораторијама.

Ако желите да се вакцинишете:

Бесплатно: Не може, иако постоји правни основ да та вакцина буде бесплатна јер је донет програм о препорученој имунизацији у који спада и ХПВ вакцина. Можда ће ово постати могуће у априлу, тако су најавили, али видећемо.

Плаћено: Вакцина кошта око 220 евра. Треба отићи до најближе веће апотеке, тамо наручити вакцину, па а) отићи у оближњи дом здравља где ћете замолити да вам је дају; б) отићи у приватну амбуланту где ћете платити услугу давања вакцине; ц) отићи кући где ће вам вакцину дати пријатељ/рођак. Онда све то поновите 2 или 3 пута, за ревакцину.

Поред овога, доступни су и редовна контрацепција кондомом, редовни прегледи код гинеколога који укључују ПАП тест, колпоскопију и мануелни преглед. Ултразвук је увек обашка.

Бесплатно: Прегледи могу да се ураде бесплатно у служби за здравствену заштиту жена у припадајућем дому здравља. Проблем са садашњим системом је то што подразумева минимум 3 заказана доласка (преглед и узимање налаза, читање налаза и терапија, контрола и ултразвучни кабинет).

Плаћено: Код приватног гинеколога „гинеколошки пакет“ кошта од 3.500 кад је акција, до 5.000 или 12.000 са ултразвуком.

Комбиновано: Око 2.500 динара: многе жене у приватној ординацији ураде ПАП тест уз остале анализе, такозвани „пакет“, па код лекарке у болници само погледају резулате и ураде колпоскопију и ултразвук.

О „нашем менталитету“

Крајем прошле године учествовала сам у акцији дељења 100 бесплатних ПАП тестова. За мање од 6 сати пријавило се 125 жена и све су добиле бесплатне тестове, а организатор је одлучио да током трајања акције све жене добију попуст. Зашто тако нешто не може да уради држава?

Недавно сам ушла у велику маркетинг агенцију и питала да ли би ми они помогли да направим кампању за редовне прегледе. Без речи су пристали да раде про боно. Зашто тако нешто не може да тражи држава?

На основу ова два примера, из личног искуства, у име свих жена са сличним искуством, у име свих мушкараца који су нам подршка, питам се кога и зашто морамо да кажњавамо. Људи хоће да брину о себи и другима. Зашто им у томе не помогнемо?

Историја се мења

По овом питању моји социјалистички назори у складу су са назорима либералног капитализма: здрав човек је јефтинији. Другим речима, колико год да коштају прегледи и вакцине мислите о томе да сте их већ платили, сваким својим радним сатом, били пријављени или не. Трећим речима: и ако морате да платите и то је мање од цене болести.

Држава Србија новим законом потражује новац од оних који су заштиту већ платили само зато што није способна да се избори за то да свест о здрављу буде део општих националних вредности, док у исто време ради и против тржишних интереса улажући новац у сумануто високе цифре лечења најтежих болесника (уз ужасно лоше статистике излечења јер су услови живота лоши). Из очаја се доносе одредбе које делују као скуп и лош цитостатик – видно угрожавају здравље, без мерљивих знакова побољшања. Јер, да подсетим, за 40.000 здравих девојчица и дечака вакцинисаних по најтржишнијој цени са све плаћеним ПДВ-ом било би утрошено до 8 милиона евра (а свакако би цена вакцине била вишеструко мања када би држава спровела јавну набавку, што је пример земаља из окружења). То је тек осмина цене која се сваке године даје на прескупе лекове за рак за исти број људи, што све није ништа у односу на 2,8 милиона евра колико се потроши на поштанске маркице (70 динара по комаду) за слање обавештења о скринингу за 5 милиона људи обухваћених овом мером, од којих ко зна колико ни не живи на адреси из личне карте. Схватате ли апсурд?

Волела бих да у новој години одбацимо овај предлог закона. Волела бих да здравље постане наш избор и политички захтев, а не још један у низу намета. Волела бих да се у последњој недељи јануара не боримо само за свест о раку цервикса, већ и за свест о лицемерју којим смо окружени. Желим да 27. јануар буде прослављан приредбама у школама као дан борбе за животне изборе. Уздравље!

Пешчаник.нет, 24.01.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.