Наида Мујкић, књижевница: Писцима се све опрашта- пијанства, разврат, бахатост, а од списатељица се тражи да буду скромне и да “гледају своја посла”

О новој књизи, писању, проблемима са којима се сусреће домаћа књижевност, колико она данас разоткрива свијет ријечима и подстиче читаоца на промјену тог свијета, само су нека од питања којих смо се дотакли у разговору са пјесникињом Наидом Мујкић.

Tatjana Čalić / 27. новембар 2018

Наида Мујкић до сада је обавила 6 књига, више пута је награђивана, превођена, уврштена у антологије новије бх. поезије, као и у антологије најмлађе генерације пјесника и пјесникиња Балкана.
Прошлог мјесеца објавила је своју нову књигу "Киша". Њена афирмација као пјесникиње догодила се на факултету, када је као студентица треће године добила прву награду Мак Диздара, на књижевно-културној манифестацији “Слово Горчина”, за најбољи необјављен рукопис, што јој је омогућило улазак у оно што данас зовемо савременом поезијом у БиХ. Тематски су све Наидине књиге доста разноврсне, али све представљају комплексни  културни простор из којег потиче.

Када не пише, Наида ради са студентима на Одсјеку за Босански, хрватски и српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Зеници, гдје држи предавања из неколико предмета.

Нова књига, писање, проблеми са којима се сусреће домаћа књижевност, колико она данас разоткрива свијет ријечима и подстиче читаоца на промјену тог свијета, само су нека од питања којих смо се дотакли у разговору са Наидом Мујкић

“Слово Горчина” је ваша улазница у свијет савремене бх. поезије, али када сте први пут почели биљежити своје мисли на папир?

Писала сам и као дјевојчица, била сам чланица литерарних секција у школи, а освајање прве награде на конкурсу који је објавио лист “Препород” БЗК Сарајево, у седмом разреду, било је прво веће јавно признање за моје писање. Не сјећам се о чему сам тада писала, али мој отац у свом регистратору чува моје приче, пјесме, гостовања, а које искружује из новина, тако да се томе може ући у траг. Но, постоје приче и пјесме које сам ипак изгубила, бар у неком првотном облику. Између моје прве и друге књиге пјесама наслагано је седам година. Људи често кажу “Зашто ниси писала?”, “Шта се догодило па си направила тако дугу паузу?” и сл., а што је врло једноставно, јер родила сам дијете. У тих 7 година објављивала сам поезију, есеје и друге научне текстове у књижевним часописима и стизала сам отићи на понеки књижевни фестивал. Када сте жена, било гдје у свијету, и када родите дијете, онда се цијели ваш свијет промијени пошто се цијелим својим бићем прилагођавате потребама свога дјетета, тако да не постоји могућност да се повучете у жуђену “тишину” по којој мрежу плету музе, него ви пишете када поподне успавате дијете, а да сте прије тога све кућанске послове завршили. И из тога, тих поподневних сат или два које сам имала за себе, настала је моја друга књига поезија која садржи више од 100 пјесама.   

 

Теме о којима пишете су доста различите?


Када са 22 године свијету обзнаните своју прву збирку, ви мислите да је “свијет” баш вашу књигу чекао и да ће ето баш ваша књига спасити свијет или у неку руку га учинити бољим. У свим својим књигама, између осталога, настојала сам да се бавим позицијом жена у свијету, нарочито жена у Босни, јер је, нажалост, патријархат код нас укоријењен дубоко у свијести, не само мушкараца, него и жена. Уколико је једна моја пјесма или прича бар на тренутак усрећила неку жену или јој се учинило да у свом животу није сама, те да је показала било какву врсту отпора ономе што или ко је тлачи, тад сам ја као ауторица бар на тренутак успјела, а вријеме ће показати.

 

Уврштени сте у антологије новије бх. поезије, као и у антологије најмлађе генерације пјесника и пјесникиња Балкана. Како се због тога осјећате, шта то за вас то представља?

Када је ријеч о антологијама сувремене поезије у БиХ, и иако оне припадају приватној сфери рецепције, та слика коју “наше” антологије приказују није стварна слика стања у босанскохерцеговачкој књижевности. У истраживању које сам радила о садржају који је презентиран у пјесничким антологијама, долази се до закључка да у протеклих педесетак година у БиХ постоји мање од десетак пјесникиња које пишу квалитетну поезију, узмемо ли у обзир чињеницу да је однос у антологијама уврштених пјесника и пјесникиња заиста поражавајући, и да се удио поезије коју пишу жене у БиХ у њима креће од 5% до евентуално 10% укупног садржаја. Архив Националне библиотеке БиХ каже другачије, а то је да је прије свега та бројка од 10% упитна. У БиХ има невјероватних пјесникиња, које нити су добиле читање које заслужују (као Разија Ханджић, Александра Мајхровски, Милка Божић, Мелика С. Боснаwи, Јованка Стојчиновић, а да не говорим о млађој генерацији) нити се њихов рад на било какав начин валоризовао, па макар тако што ће их се уврстити у антологију. 


Зашто је то важно? 


Антологије улазе у наставу, дакле, једна таква слика о стању у сувременом пјесништву БиХ се прво институционализира, а онда се, наравно, временом натурализира. Ја сам поезију објављивала широм свијета. Једна моја пјесма чак је преведена на корејски језик и објављена је у једном јужнокорејеском часопису, а тамо сам и чланица једног пјесничког удружења које окупља чланове широм свијета. Када се то догодило почели су да ми се јављају пјесници и пјесникиње из Јужне Кореје, који су жељели чути више о Босни, о нашој књижевности, о нашим обичајима и то је сјајно, јер се наша домовина још увијек у свијету перципира као “земља сукоба”, а ја имам прилику људима унеколико показати да то ипак није тако. У Босни је присутна лукава политика омаловажавања свега што жене раде, па ипак се никада нисам на то освртала, будући да различитост, како каже Б. Слама, треба или наглас извикивати или потпуно избрисати. Писцима и пјесницима се све опрашта, пијанства, разврат, бахатост итд., а од списатељица и пјесникиња се тражи да буду скромне и да “гледају своја посла”. Кад сам родила дијете, један угледни босанскохерцеговачки писац и пјесник подругљиво је рекао: 'Ето, сада можеш писати о пеленама и дојењу'. Дакле, инфраструктуру наше (микро)књижевности чине велике, мушке, теме као што су потрага за смислом или питање идентитета, и у такву књижевност женско искуство свијета није добродошло.

 

И поред мањка књижевника/ца имам дојам да се никада није више објављивало, нити је књижевност значила мање? 


Нисам сигурна да данас у Босни и Херцеговини уопште и постоје писци, или списатељице, ако узмемо у обзир да ријечи као што су писац или списатељица, у својој суштини, означавају особе које се професионално баве књижевношћу, односно живе од својих незнанствених текстова - врло је то дискутабилно. У једној Чеховљевој причи лик којему се као занимање наводи адвокатура, на питање чиме се бави одговара: 'Бавим се књижевношћу'. Дакле, у Босни и Херцеговини, чини се, живе новинари и новинарке, универзитетски професори и професорице, библиотекарке, љекари, продавачице или занатлије који се баве књижевношћу. Да бисте објавили књигу, па и као самиздат, ви морате издавачу уз рукопис приложити двије рецензије. Ко пише те рецензије? Па, углавном их пишу књижевници/це или универзитетски професори/це, или челници неких културних институција, за одређен новчани износ, а у зависности од тежине имена унутар књижевне заједнице којој рецензент или рецензенткиња припада. Према томе, кад напишете некоме позитивну рецензију за рукопис, искључиво да бисте зарадили неки минималан износ, онда дијалог о било каквој вриједности на том мјесту престаје, зар не? То је тужно, али је истинито. С друге стране, добре књиге нађу начин да буду објављене, и то је та квака са књижевношћу и Традицијом; улазак текста у Традицију искључиво је у служби потврде њене властите вриједности, како закључује Еаглетон, то јест, она предвиђа и појаву још ненаписаних текстова или дјела, која постају вриједна једино по томе што постоје у њој. Нашој новијој књижевности недостаје хумора и бунта, али то је ваљда природно, будући да се прелазак из једне у другу семиосферу није десио поступно, него ју је обиљежио рат. Оно што се десило у Босни је трагично, али истовремено та прошлост је произвела текстове којима се босанскохерцеговачка књижевност колико-толико мапирала на свјетску сцену.

 

У коликој мјери писац већ сам по себи одабире између комерцијалности и “озбиљности”, “поруке” и јефтине забаве?


То зависи од тога колико је добар са онима који доносе важне одлуке у расподјелама средстава за финансирање рукописа. Према томе, није чудо да поједни писци присвајају огромна средства за рукописе који нису ништа друго до најобичније “рециклирање” властитих старијих рукописа (готових књига). Уколико се пјесник или пјесникиња обрати издавачу, он ће му/њој рећи да ће се збирка пјесма јако тешко објавити, јер се то не продаје, а књига је данас роба, као све друго, и прије свега, треба да се прода. Зато ће писци и списатељице сјести и писати о ономе што им је издавач предложио, уколико хоће да буду објављени. Живимо у времену сталних парадокса, времену у коме се човјека сили на мисао да му је једини смисао у животу – постизање среће за себе (понекад и за друге). Али, данашња срећа заправо представља индустријски комплекс среће и као таква она је наравно недостижна. Зато је најпродаванија литература у Босни, али и у свијету, вјерска литература, коју слиједи литература о самопомоћи, литература која говори о томе како успјешно живјети сам у свијету пренатрпаном људима. Наравно да таквом апсурду није могуће доскочити књигом “Моћ позитивног живљења”, или “Како у 40 корака задржати мушкарца” и сл., просто из разлога што је људска психа врло сложена. Стога, није чудо што су људи незадовољни својим животима, стално у убјеђењу да је срећа негдје другдје.      

Како онда у мноштву тривијалних штива искристалисати она вриједна?


Тамо гдје влада локалпатриотски и махалски менталитет, то се никада неће догодити. Свједочила сам промоцијама трећеразредних књига у важним институцијама културе, само зато што директор те институције “није имао срца” да каже “не” или је на то био принуђен наредбама “људи службе” који се самопромовирају или промовирају своје штићенике. Ако ми фигурама прешућивања игноришемо постојање треш литературе или антидржавних рукописа који могу бити врло опасни и погубни за социјалне односе у нашој домовини, то не значи да ће они нестати. Зато нам треба критика, зато критика постоји, зато је критика нужна. Понекад неким текстовима треба удијелити пажњу чисто да би их се елиминирало, јер не постоји други начин.  А то наши књижевни критичари и критичарке нерадо раде. Постмодерна је рекла да нема нових текстова, да је сваки оригинал грешка. Али, то је био парадокс – поучили смо се. Приче се догађају, животи књига пролазе неовисно о нашој свакодневици. Ако традиционале вриједности посматрамо као утврђене моделе писања, онда нико од сувремених аутора и ауторица не може бити добар, бар у једном периоду свог стварања.   

 

Спомињете важност бунта и критичке мисли који данас толико изостају. Колико критика, као таква, може  доспјети у медијски и читалачки фокус?


Чини се да изостаје, али не изостаје заправо, него мудри писци и пјесници, као и списатељице и пјесникиње, дјелују индивидуално и немају могућности да их се чује (и види), да њихова ријеч дође до већег броја људи. Међу нашим писцима и списатељицама има сјајних дисидената, и мислилаца, који свакодневно на својим профилима на некој од друштвених мрежа гласно исказују своје ставове о тегобама са којима се суочава бх. друштво, нудећи врло често и рјешења постојећих проблема, али то остаје на разини њиховог личног медија на којем се оглашавају. Писци кроз своје текстове реагују на друштвена збивања, језиком умјетности, који се разликује од сваког другог језика. Удружења писаца којих у Босни нема много морала би званично реаговати на сваку друштвену девијацију и управо би тако постала значајан учесник друштвених збивања, то јест јавност би имала респект за те реакције, а политичари би се замислили. Ја не знам јесу ли највећи медији у нашој земљи под контролом владајућих партија, али ако јест тако, онда наравно да се неће дозволити медијска експонација неистомишљеника. Но, ни сама књижевност није више “револуционарна”, она је усљед визуелних умјетности и анимације потиснута на руб, на којему се једва држи. Књижевност оплемењује, дјело је у својој суштини увијек одговорно према себи, а онда и према другима. Једино што нам је остало од старих народа, и народа који су нестали, јест њихова ријеч. Наша ријеч говори за нас, она нас штити, али спознаја о томе нестаје. И то је нешто о чему ми у Босни нарочито требамо размислити.


Каква је подршка институција култури, писцима, колики дио кривице се може приписати њима?


Будући да у свом десетогодишњем књижевном раду никада нисам била на некој функцији у било којој институцији културе, ја о томе не могу рећи пуно. Моје прве двије књиге објављене су уз подршку Фондације за издаваштво БиХ и то је једина финансијска помоћ коју сам добила када је ријеч о објављивању. Министарство образовања, културе и спорта кантона Сарајево платило ми је комби карту до Тиране када сам представљала БиХ на Бијеналу младих умјетника Европе и Медитерана, и хонорар од 30 еура. И то је све, у 10 година. Све друго у мојој књижевној каријери резултат је страних организација и фондова којима сам предлагала своје пројекте, или књижевних фестивала гдје су све трошкове сносиле земље организатори. Као чланица ПЕН Центра БиХ нисам учествовала нити у једном пројекту, нити ме ПЕН Центар БиХ као своју чланицу на било који начин подржао. Истина, имам своју страницу на званичној ПЕН-овој страници, на којој објављујем актуалности из књижевног живота и сл., настојећи нешто урадити. Онда се човјек пита чему? Шта је сврха једног таквог тијела?!  Својевремено сам на факултету оформила пјесничку групу чије су чланице биле моје студентице, а које су сада, без икаквог преувеличавања, већ препознатљиве и интернационално награђиване пјесникиње, но никакву подршку нисмо добиле, без обзира што сам се обратила многим установама културе. Радиле смо колико смо могле, организовале перформансе по граду, по улицама, по парковима, на факултету.

 

Дотакнимо се и вашег професорског рада. Какви су нам млади? Сјетих се једног скорашњег истраживања које каже да култура уопште није интересантна за двије трећине средњошколаца. Они не иду у позориште, биоскоп, музеје, а читају само кад морају - за лектиру?


Сви филозофско-хуманистички факултети на свијету имају сличне проблеме – немају пара. У атмосфери беспарице и неравноправног положаја у односу спрам техничких факултета, донекле су разумљиве одређене фрустрације међу факултетским особљем, као и тражење бесплатних услуга од оних који су у најнижим академским звањима. Оно због чега сам тужна јест да већина мојих студената не ради оно за што се школовала, него су били приморани да се преквалификују, па неки од мојих најбољих студната и студентица раде у авиокомпанијама, војсци, полицији, гранапима или као медицинско особље у иностранству. Ја сам од првог дана настојала студентима усадити ту једну мисао, а то је да се треба бити поштен и добар, јер је то једино исправно. Наравно, често ми моја незавидна позиција коју имам на факултету не допушта да реагујем онако како бих жељела. Студенти су вриједни и они желе да раде, чак и кад то не знају. Међутим, проблем настаје када особа која има завршен правни или сличан факултет оде на тродневни семинар с којега донесе цертификат лектора и који је у нашој земљи сасвим легалан, правно и формално, те се таквој особи дозволи да обавља лекторске послове као и да доноси одлуке о језичким и књижевним вриједностима. Такве ствари се дешавају свакодневно, али о њима се не говори. И то је оно што убија књижевност, али и наше друштво уопште, а мене и моје студенте емоционално разара.  

 

И за крај, можете ли нам нешто рећи о вашој најновијој књизи "Киша"?

 


Ова књига је на извијестан начин наставак три моје посљедње књиге (Шафран, Кад сам падала у траву, Башта не цвјета), а које сам објавила у врло кратком периоду од око двије године, и у којима је видљив одмак од онога о чему сам раније писала. “Киша”, како јој и сам наслов казује – књига је на тему кише, гдје киша на око осамдесетак страница постаје поетско-филозофски топос. Цијела збирка уоквирена је једним појмом – појмом кише, а коју је могуће препознати и пречитати као метафору укупности живота, јер “киша је све” како пишем у једном стиху. У овој збирци испитујем начине на које се доживљава један природни феномен у односу спрам етницитета и урбане локације.  Свака “киша” носи своју поетику, своју судбину, и онда плете интиму бића. На симболичкој разини киша у овој књизи представља пут прочишћења, катарзе, али и егзистенцијалних превирања. Дакле, киша постаје симбол стања у које су похрањене духовност, рефлексије, емоције, сумње и надања, и не само пјесничка, него и људска у цјелини. Књига “Киша” подијељена је у пет циклуса: “Киша, море и човјек”,  “Киша бадема ”, “Кише које су крила”, “Кућа кише” и циклус “Послије кише не долази живот, него мала смрт”. Сваки појединачни циклус поступно развија своју сопствену “приповијест” да би се на концу сви циклуси стопили у један – опијеност кишом, опијеност стваралаштвом. У циклусу “Киша кућа” говорим о поетикама (“кишама”) познатих пјесника из босанске и свјетске књижевне повијести, док у циклусу “Кише које су крила” доносим фотографске приказе киша у далеким мјестима, као што су Истанбул или Сyднеy, али пишем и о киши на мору, или на селу. Морам напоменути да је један визуелни умјетник из Тузле по једној пјесми из “Кише” урадио поетски видео, који се може погледати на мојој вимео страници и који сам приказивала на књижевним фестивалима.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.