Ханнах Арендт: Сјећање на W. Х. Аудена

Срела сам га кад смо обоје били у позним годинама – у добу када лака, дуго стицана блискост пријатељства из ране младости више није могућа, јер није остало довољно живота који би се могао поделити, или се бар нама тако чини.

Hannah Arendt / 10. јануар 2019

Аудена сам срела кад смо обоје били у позним годинама – у добу када лака, дуго стицана блискост пријатељства из ране младости више није могућа, јер није остало довољно живота који би се могао поделити, или се бар нама тако чини. Тако смо постали добри, али не присни пријатељи. Уз то, његова уздржаност је обесхрабривала присност – мада никад нисам ни покушала да пређем ту границу. Радије сам ту његову особину поштовала као скровитост неопходну великом песнику, неком ко је рано научио да не говори у прози, опуштено и насумице о стварима које је умео да каже на бољи, песнички начин, збијено и сажето. Уздржаност је можда професионална деформација песника. Кад је реч о Аудену то је још вероватније, јер је велики део његове поезије произашао из говорног језика, из идиома свакодневног живота – на пример: „Спусти уснулу главу, љубави,/ Људску на моје неверничко раме“. Такво савршенство је веома ретко; налазимо га у највећим Гоетхеовим песмама и сигурно постоји у већини Пушкинових, познатих по томе да су непреводиве. Такве песме о неком животном тренутку истргнуте су из свог изворног пребивалишта и често се расплињавају у облаку баналности. Ту све зависи од „отмених/ лаких, неусиљених/ гестова“ којима се „чињенице уздижу из прозаичног у поетско“ – као што је истакао критичар Цливе Јамес у свом есеју о Аудену објављеном у часопису Цомментарy децембра 1973. Кад се постигне таква гипкост, магијски смо убеђени да је свакодневни говор латентно поетски и, поучени од песника, отварамо се за истинске мистерије језика. У Ауденову величину ме је уверила непреводивост једне његове песме. Три немачка преводиоца су се опробала у томе и сваки је немилосрдно убио једну од мојих најдражих песама „Да ти могу рећи“ (Сабране краће песме 1927-1957), која природно извире из два колоквијална идиома „Време ће показати“ и „Рекао сам ти“:

Време каже само: рекло сам ти тако,
Време зна само да плаћамо цену;
Да ти могу рећи, реко бих свакако.

Да се уз музику спотичемо млако?
Да плачемо тужно уз кловновску сцену?
Време каже само: рекло сам ти тако….

Да однекуд ветар дува, то зна свако,
Да постоји разлог што листови вену;
Време каже само: рекло сам ти тако…

Ако сви лавови устану опако,
Ако сви потоци и војници скрену;
Зар ће време рећи: рекло сам ти тако?
Да ти умем рећи, реко бих свакако.

***

Аудена сам упознала у јесен 1958, али видела сам га раније, крајем четрдесетих, на седељци код једног издавача. Иако тада нисмо разменили ни реч, добро га се сећам – прави енглески джентлмен, пријатне спољашњости, добро одевен, љубазан и опуштен. После десет година нисам га препознала, јер му је лице било избраздано чувеним дубоким борама, као да је сам живот на њему исцртао „невидљиве бесове срца“. Ако сте га слушали, ништа није било варљивије од те појаве. Кад по свему судећи више није могао да се избори са животом, кад је његов бедни стан био тако хладан да су се водоинсталације смрзавале, па је морао да користи тоалет у продавници пића на углу, кад је његово одело (нико није могао да га убеди да су човеку потребна бар два одела како би једно могло да оде на чишћење, или бар два пара ципела, за случај да један пар мора на поправку: тема наше вишегодишње дебате) било пуно флека или тако изношено да би му се панталоне наједном расцепиле целом дужином – укратко, кад год бисте присуствовали некој таквој катастрофи, он би изговарао своју верзију верске химне „Наброј своје благослове“. Пошто никад није говорио бесмислице нити нешто очигледно несувисло – и пошто сам увек била свесна да је то глас великог песника – биле су ми потребне године да схватим да у овом случају изглед није варао и да је било погрешно приписивати његов начин живота безазленој ексцентричности типичног енглеског джентлмена.

Најзад сам угледала беду у којој је живео и схватила његову очајничку потребу да је крије иза верске химне захвалнице, али нисам разумела зашто је био тако сиромашан и нисам знала како да му помогнем да промени апсурдне околности које су му живот чиниле тако неподношљивим. Извесно се није радило о недостатку признања. Био је прилично славан, али му то није много значило – никад нисам срела мање сујетног писца, сасвим имуног на безбројна искушења људске таштине. Он није био скроман; самопоуздање га је штитило од ласкања и претходило признањима и слави, па чак и његовим најбољим песмама. (У Тимес Литерарy Супплемент Геоффреy Григсон наводи дијалог између врло младог Аудена и његовог тутора на Оксфорду: Тутор: „А шта ћете ви радити, господине Аудене, кад завршите студије?“ Ауден: „Бићу песник“. Тутор: „Онда ће вам бити од користи то што сте студирате енглески“. Ауден: „Не разумете. Ја ћу бити велики песник“.) Самопоуздање га никад није напустило јер није било стечено поређењем с другима; било је природно – повезано с његовом огромном способношћу да с језиком уради, и то веома брзо, све што пожели. (Кад су му пријатељи затражили да напише рођенданску песму до шест сати поподне могли су бити сигурни да ће је добити; то је наравно могуће само ако се не сумња у себе.) Али ни то му није ударило у главу јер није тежио коначном савршенству. Стално је мењао своје песме јер се слагао с Валеријем: „Песма никад није завршена; само је напуштена“. Другим речима, био је обдарен оним ретким самопоуздањем којем није потребно дивљење или добро мишљење других, па га ни самокритика ни самоиспитивање нису наводили да сумња у себе. То нема никакве везе са ароганцијом, мада се људима често тако чини. Ауден је био арогантан само кад би га испровоцирала нека вулгарност; онда се бранио с грубошћу карактеристичном за енглески интелектуални живот.

Степхен Спендер, пријатељ који га је тако добро познавао, наглашавао је да је „током целог развоја његове поезије… његова тема била љубав“ (можда је Ауден променио Декартово „Цогито ерго сум“ тако што је дефинисао човека као биће „живахног мозга“ које каже „Вољен сам дакле јесам“?), а на крају говора о свом покојном пријатељу који је одржао у оксфордској катедрали, Спендер је испричао да је једном приликом упитао Аудена како су прошли његови сусрети с читаоцима у Америци: „Лице му се озарило осмехом који му је преобразио лице: ‘Воле ме!’ “ Не диве му се, већ га воле: одатле, чини ми се, произлазе и његова изванредна несрећа и његова изванредна величина – интензитет његове поезије. Сада, с тужном накнадном мудрошћу сећања, видим га као експерта за безброј варијанти неузвраћене љубави, међу којима је и дивљење као замена за љубав. А испод тих емоција морала је од самог почетка постојати и извесна животињска меланхолија коју ни разум ни вера нису могли да сузбију:

Жеље срца су изувијане као вадичеп,
За човека је најбоље да се не роди;
Други згодитак је формални ред,
Образац плеса; плеши све док можеш.

Тако он каже у „Одјеку смрти“, у Сабраним краћим песмама. Кад сам га упознала, није помињао оно што је најбоље, тако се чврсто определио за други згодитак – „формални ред“ – а резултат је био оно што је Цхестер Каллман сјајно назвао „најразбарушеније дете свих утеривача дисциплине“. Мислим да је управо та меланхолија, то „плеши све док можеш“ привукла Аудена Берлину, где се током славних двадесетих осећао као код куће, где се царпе дием непрестано упражњавало у разним облицима. Једном је своју младалачку приврженост „немачким обичајима“ назвао болешћу, али важнији од тога, и теже излечив, био је очигледан утицај Бертолта Брецхта, с којим је, рекла бих, имао много више заједничког него што је био спреман да призна. Крајем педесетих, с Цхестером Каллманом је превео Брецхтов Успон и пад града Махагонија – превод никад није објављен, наводно због тешкоћа са ауторским правима. (До данас нисам видела ниједан други добар превод Брецхта на енглески.) Литерарно гледано, Брецхтов утицај се може пратити у Ауденовим баладама – на пример у чудесној позној Балади о Барнабyју – причи о пеливану који је у старости постао побожан и „славио Мајку Божју“ својим акробацијама; или у раној причи „о госпођици Едитх Гее;/ живела је у Клевдон Терасу, у броју осамдесет три“. Тај утицај је био могућ зато што су обојица припадали генерацији после Првог светског рата, за коју су карактеристични спој очајања и радости живљења, презир према конвенционалним кодовима понашања и склоност према „кулирању“, која се у Енглеској испољавала ношењем маске сноба, а у Немачкој глумљењем злоће, у духу Брецхтове Просјачке опере. (У Берлину су збијали шале с том изокренутом хипокризијом као и са свим осталим: „Он вероватно није способан за веће зло“. После 1933. су престале шале о томе.)

Кад је реч о Аудену, као и о Брецхту, обрнута хипокризија служила је за прикривање несавладиве склоности према доброти и добрим делима – нечега што су се стидели и да признају, а камоли да изговоре. У то није тешко поверовати кад је реч о Аудену, који је на крају постао хришћанин; али многи људи би се могли запрепастити кад то први пут чују о Брецхту. Ипак, чини ми се да се то може доказати пажљивим читањем његових песама и комада. Не само што постоје комади Добри Човек из Сечуана и Света Јохана, већ су још убедљивији ови стихови усред цинизма Опере за три гроша:

Бити добар човек! зар има шта боље/ – о каква дивота!
Сиротињи поделити паре? Него шта!
Кад сви постану добри, Његово царство стиже
Ко се не би купао у Божанској светлости?

Ове дубоко аполитичне песнике довео је на хаотичну политичку сцену нашег века Робеспиерров „жар саосећања“, снажан порив према несрећнима, а не потреба за деловањем у прилог опште среће, као ни жеља да се мења свет.

Ауден, толико мудрији – мада не оштроумнији – од Брехта, рано је схватио да „поезија не ствара догађаје“. Идеја да песник тражи посебне привилегије или да може рачунати на посебну благонаклоност изгледала му је као пука бесмислица. Код Аудена нас највише задивљују његово непоколебљиво душевно здравље и чврста вера у њега; за њега су све врсте лудила биле недостатак дисциплине – „Злочесто, злочесто“, као што је често говорио. Главна ствар је немати илузија и не прихватати мишљења – никакве теоријске системе – који нас чине слепима за стварност. Окренуо се против својих раних левих уверења зато што су му догађаји (московски процеси, пакт Хитлер-Стаљин и искуства из Шпанског грађанског рата) показали да су она „нечасна“ – „срамно“ таква, као што је рекао у предговору за „Сабране краће песме“ док је објашњавао зашто је одбацио оно што је некад написао:

Пораженима историја
може рећи авај, али им не може помоћи ни опростити.

Рећи то, примећује Ауден, значи „изједначити доброту са успехом“. Тврдио је да никад није веровао у ту „опаку доктрину“ – у шта сумњам, не само зато што су ти стихови сувише добри и прецизни да би настали само ради „реторичког дејства“, већ зато што су у ту доктрину 20-их и 30-их година сви веровали. Онда је дошло време кад:

У страшној мори ноћне тмине
Разлајале се европске псине…

Срам духовни и кривица,
Зуре са свих људских лица –

– време кад се дуго чинило да се може догодити најгоре и да се може победити чисто зло. Пакт Хитлер-Стаљин био је прекретница за левицу; сада се морала одбацити вера у историју као највишег судију људских поступака.

Четрдесетих година многи су се окренули против својих старих уверења, али било је мало оних који су схватили шта је у тим уверењима било погрешно. Они нису одустали од вере у историју и успех, већ су просто променили воз; воз социјализма и комунизма је био погрешан, па су прешли у воз капитализма, фројдизма, некаквог префињеног марксизма или софистициране мешавине свега тога. Ауден је, уместо тога, постао хришћанин, то јест потпуно је напустио воз историје. Не знам да ли је Степхен Спендер био у праву кад је рекао да молитва „одговара његовој најдубљој потреби“ – мени се чини да је његова најдубља потреба била писање стихова – али сам прилично сигурна да је за његово ментално здравље, велику разборитост која је осветљавала његове прозне текстове (есеје и приказе књига), у великој мери био заслужан заштитни оклоп правоверја. Временом оверени смисао који разум не може ни доказати ни оповргнути пружио му је, као и Цхестертону, интелектуално задовољавајуће и емоционално прилично удобно склониште од навале оног што је називао „ђубре“, то јест од безброј лудости његовог доба.

***

Захваљујући поновном читању Ауденових песама хронолошким редом, као и сећањима из последњих година његовог живота, када су сиромаштво и несрећа постајали све неподношљивији, а да ни најмање нису угрозили божански дар или божанску лакоћу његовог талента, постала сам још сигурнија да га је у поезију гурнула патња, још више него Yеатса („Патња због луде Ирске отерала ме је у поезију“) и да упркос његовој великој саосећајности за то нису биле потребне политичке околности. Песником га је учинила његова изванредна лакоћа с речима и љубав према речима, али велики песник је постао зато што је својевољно подлегао „проклетству“ осетљивости на „људски неуспех“ на свим нивоима егзистенције – пристао је да га рањавају поквареност жеља, неверства срца, неправде света:

Мораш, песниче, напред поћи
Све до најдубљег дна ноћи,
Својим гласом, јасним, звонким
Убеди нас да се радујемо.

И обрађујући стих
Створи виноград проклетства
Певај о људском неуспеху
У заносу очајања;

У пустињи људског срца
Фонтана радости нек врца,
У затвору људских дана
Научи слободног човека да хвали.

Хвала је кључна реч ових стихова, не хвала „најбољем од свих могућих светова“ – као да је дужност песника (или филозофа) да оправдава свет који је бог створио – већ хвала која се уздиже упркос најмучнијим елементима људског стања на овој земљи и исисава сопствену снагу из ране: уверена, као што су то били песници старе Грчке, да богови добацују несрећу и зло смртницима како би ови могли да причају приче и певају песме:

Могао бих (што ти не би)
Разлоге брзо наћи
да на небо заурлам
у гневу и очајању
На оно што се збива,
Захтевајући да каже
име силе која је крива:
Небо ће само чекати
Да останем без даха
А онда ће понављати
Као да мене ту нема,
Ону посебну наредбу
Коју баш не разумем:
Благослови све што јесте.
А која се слушати мора
Јер за шта сам друго рођен
Слагање или неслагање?

А тријумф приватне особе био је то што глас великог песника никад није ућуткао танак али продоран глас обичног здравог разума чији је губитак често цена за божанске дарове. Ауден никад себи није дозволио да изгуби разум – то јест, да изгуби „очај“ и „занос“ који из њега долазе:

Ниједна метафора, знај, не може изразити
Стварну историјску несрећу;
Твоје су сузе вредне ако радост створе;
О Срећни Јаде! – то тужни стихови говоре.

Наравно, мало је вероватно да је млади Ауден, кад је одлучио да ће бити велики песник, знао цену коју ће за то морати да плати. Мислим да је сасвим могуће да је на крају – кад су постепено избледела не његова осећања и не дар преображавања тих осећања у хвалу, већ сама физичка снага да их подноси и с њима живи – сматрао да је цена превисока. У сваком случају, ми – његова публика, читаоци и слушаоци – можемо бити само захвални што је он платио пуну цену за непролазну славу енглеског језика. А његови пријатељи могу наћи утеху у његовој шали с оне стране гроба – у томе што је из више него једног разлога, као што је рекао Спенсер, „његово мудро несвесно изабрало добар дан за умирање“. Мудрост да се зна „када живети и када умрети“ није дата смртницима, али је Wyстан, волели бисмо да верујемо, добио ту мудрост као највећу награду коју су немилосрдни богови поезије дали свом најоданијем слузи.

Тхе Неw Yоркер, 20.01.1975.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 07.01.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.