Пишем ти...

Признај жено, знала си да то вријеме неће доћи јер ће увијек постојати неко и нешто коме ћеш дати себе и прије него самој себи.

Кактус / 13. децембар 2018

Пишем ти…

Нечија мајко, супруго, сестро, кћерко, другарице, ти жено која још сањаш снове под небом неког, чини ми се, још увијек више мушког свијета.

Некада давно се у твом тијелу опирало нешто, још кад си мислила да други заиста знају шта је најбоље за тебе, али си се упорно трудила да заташкаш ту малену искру која те будила ноћу. Нечујно си се гушила да би дисали сви око тебе.

Колико си пута заћутала, док се у теби немирно море ријечи преливало преко обала неподношљивости? Да ли и сада понекад занијемиш на нечији поглед, грицкајући усне правећи се да не примјећујеш мали ожиљак који те сјећа на неизговорене ријечи за које си већ сутра била сигурна да и нису важне? А биле су, итекако.

Питаш ли се када, колико су те коштали сви уздаси, сви трагови од плача који су били рецке за сваку још једну годину у којој си чекала да завршиш само то нешто, па да почнеш мислити и на нешто своје? Признај жено, знала си да то вријеме неће доћи, јер ће увијек постојати неко и нешто коме ћеш дати себе и прије него самој себи.

Знам, одмахнућеш руком. Препричавајући свој живот у десетак реченица, рећи ћеш да је касно, иако си загазила тек четрдесету, педесету, шездесету, што уопште није битно. И нећеш признати, ни у тренутку када си поново заборавила на себе, да се у твоје мало, уморно срце уселио неки страх. Страх којим правдаш љубав према њему, љубав према свима њима.

Пишем ти жено, да те подсјетим да на крају дана, ове јесени, зиме или неког другог љета, па и на крају живота, остаћеш сама себи, са свим својим немирним таласима,  чежњама и недокученим даљинама. Да када једном утихну гласови осуда, свезнајућих савјета и празних туђих монолога, када се усели тишина у све углове твог унутрашњег пространства, наслутићеш да је ипак било времена, простора и слободе да се уради понешто и за себе. Питаш ли се, хоћеш ли то моћи признати?

Када на крају тог нечега, поспремиш све играчке, кревете, сва одијела и собе, сјети се да поспремиш и себе. Ту одају коју већ дуго одлажеш, а у коју се накупило буђи, прашине, беспотребних ствари, да би направила мјеста за нешто, знаш оно нешто…само своје. Да, можда ће рећи да си себична. А ти си само гладна те љубави коју си свима поклањала. Не брини, неће те сви разумјети.

Чак и када твоји страхови неустрашиво грле твоју храброст и шире се свим порама твог тијела, када је стаза којом идеш тако уска да не стају твоја сањарска стопала, ти настави. И кад су ти снови довољно луди, блесави, па и они дјечији, недосањани, ти сањај. И вјеруј у њих.

Сањај жено ради себе, прије свега, али и ради још неке мајке, сестре, жене.

И никада не заборави жено, само када волиш себе, бићеш спремна и за све остале љубави у животу.

 

Неда Стевановић


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.