О чему размишљате?

О Амели, о Дијани, о Јасни...О њима данас размишљам...о људским судбинама, срећи и болу. О путевима који су пред нама и жељама које снијемо.

Adisa M.M. / 16. децембар 2018

О Амели...
Са шеснаест година је остала без оца. Недуго иза тога и без мајке. Удала са млада са двадесетједну за Недима своју прву љубав. Двоје дјеце је родила, кћерку Хану и сина Мирзу. За разлику од Недима који је радио "на црно" и мијењао фирме чекајући сигуран посао, Амела је имала срећу и запослила се у једном перспективном предузећу. Финансијски способни подигли су кредит и купили мањи стан којег су звали царство љубави.
Тај четвртак Недима је заболио стомак и јавио се љекару ради честих столица и видљиве крви у њима. На основу ултразвука шеф одљељења је предложио хитну операцију констатујући рак дебелог цријева и без чекања потврде других налаза. У петак у десет сати ушао је у салу и тај дан оперисан. У суботу добио је високу температуру и до понедјељка ујутру борио се са њом. Дочекавши ординирајућег љекара констатована је сепса и покушај да се Недим спаси био је безуспјешан.
Недим се више никада није вратио кући.
Налази који су некада касније стигли на клинику показали су да Недим није имао рак. Честе столице и крв која се у њима појављивала биле су вјероватно узрок пуцања чира на дванаестопалачном цријеву који га је задњих година мучио.
Иза Недима остало је двоје дјеце, син Мирза који је имао седам мјесеци и кћерка Хана од четири године. Због рада "на црно" и недовољног броја година уписаних у радну књижицу Амела никада није успјела остварити пензију за своју дјецу.
Државу она нису занимала. Закон је рекао своје.
Није успјела ни тужити клинику, нити шефа одјељења који је предложио операцију без чекања осталих налаза јер приликом преузимања потврде о смрти је речено да се потпише да неће, да су љекари урадили све али је случај био са исходом каквом се нису надали.

О Дијани...
Мојој школској пријатељици, сретно удатој, која је након безброј покушаја са четрдесетдвије коначно постала мајка дивном дјечаку. О њеној срећи када ми је саопштила да је мала мрвица угледала свјетло дана.
Прије три године након толико времена невиђења одлучила је купити карту и са сином доћи да се коначно видимо. Нашој срећи није било краја. А онда ме назвала и кроз сузе вриштећим гласом рекла: "Адиса, ја имам рак дојке. Не једне већ обје."
Страх је био још већи јер је њена мајка умрла од исте дјагнозе.
Дијана је успјела. Иако су јој одстранили обје дојке, прошла низ хемотерапија и зрачења, контролни прегледи су показали да га је побиједила. Како нити један белај не иде сам, у времену док се борила са својим здрављем умјесто подршке супруга доживила је његову превару. Данас је разведена, здрава и ужива у малој кућици на периферији са својим сином и псом.

О Јасни...
Комшиници са великом душом која никада неће доживјети унуче. Тог јулског дана син јединац шеснаестогодишњак док је прелазио цесту настрада. Возач са упаљена сва четири свјетла журио је у болницу, возечи жену на пород.
У истом трену један живот се окончао а други угледао свјетло дана.

О њима данас размишљам...о људским судбинама, срећи и болу. О путевима који су пред нама и жељама које снијемо.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.