Ја сам Југословенка из Босне

Рођена сам у Југославији, у Босни. Све што из тога можеш да закључиш, закључи. За све остало - упознај мене лично. Сви стереотипи које имаш спремне, то је твоја срамота, а не моја обавеза.

Cubik / 16. децембар 2018

Ја сам Југословенка из Босне.

То је моја одредница. Кад ме неко пита ко сам и одакле сам, то је оно што ја заправо желим да кажем.

Понижава ме да прецизирам јесам ли православна, или у којем дијелу Сарајева живим. Та потреба да те се дефинише кроз неку групу типа јеси ли повратник у „њихов“ или у „наш“ дио, то је преболно, и увијек желим да кажем да свој град не посматрам тако. Шта тебе тамо однекуд брига јесам ли са источне или западне обале Мостара, или „федерацијског“ и Источног Сарајева – шта те брига. Хоћеш ли и кварт да ти кажем да ми по комшилуку упишеш још какву одредницу у тај неки свој тефтер? Шта хоћеш?

Стојим испред тебе, а ти ћеш на основу рода, вјере, нације да откриваш ко сам?!

Моја мултикултурална Босна би требало да забрањује пребрајање крвних зрнаца. Апсурдно је да се мултикултуралност огледа у строгом дефинисању етничких припадности, проблему Сејдић-Финци, и непостојању могућности да се на попису изјасниш као Босанац/Херцеговац.

Ја сам Босанка. То је моја одредница, категорија у коју желим да ме стрпаш. А ако те занима моје поријекло и моја визија припадности одређеној нацији, ја сам Југословенка. Тако сам одрасла, тако живим, тако се осјећам.

Нисам имала ту несрећу да у рату побјегнем на неку страну, и тамо се скрасим. Непрекидно се крећем, практично живим на више локација и константно путујем и прелазим границе. Ове наше патетичне границе, као она по средини школске клупе.

Ја волим и живим Југославију.

Од Истре до Охрида, од Београда до Сплита.

И ако желиш да знаш ко сам, не питај ме из којег сам табора, већ шире гледај, шире, ја сам неко коме се десила читава та Југословенска ситуација, све ме боли, сви покољи, сва рушења, сва страдања, свих страна, све заједно ме боли. Не питај ме чије ме више боли, која је моја страна, који су били „моји“ у рату, сви су били моји.

Ако те занима ко сам, и кажем да сам Босанка, али ти провалиш и „која тачно“ – не очекуј од мене да ти се придружим у твом националистичком и шовинистичком говору против „оних других“.

Ако преда мном вријеђаш муслимане или хришћане или кога год од мојих сународника, ти вријеђаш мене. То су моји пријатељи, моји кумови, моји рођаци, моје колеге – људи који чине мој живот и због којих волим овај мој живот. Они мени нису „они други“, већ они први, најпрвији, и страшно је кад човјек изгуби из вида могућност здравих међуљудских односа.

Шта има толико да се чудиш мијешаном браку, ако си задојен - ниси глуп. Знаш да се бар статистички морају у нека доба појавити неки Ромео и Јулија. Живимо заједно, а људи се воле.   

Ја волим да се волим. Кога год могу да заволим, радије ћу га завољети него замрзити. Ако неком крећем наопако, да га замрзим, то је због слабости. Негдје се осјећам угрожено.

Зато је пропаганда која његује назадак заснована на страху, сви треба да се осјећамо угрожено, а то ће на тевеу одрадити ријелитији и информативни програм.

Кажу пријатељи из Београда како се не осјећају сигурно у својој држави. Нису никакве активисте да изазивају неке посебне опресивне мјере, већ онако, као обични људи констатују да се у својој земљи не осјећају сигурно.

Нормално да се не осјећају сигурно ако прате вијести, или их црњаче пријатељи на фејсу. Слушају о броју оних који одлазе, а не виде оне који остају. Слушају о протестима, али не протестују. Вјерују да је режим непобједив.

Ријелити ће те убиједити да смо ми гомила идиота, а вијести да је власт непобједива.

Презентација вође и власти пожива на највећим достигнућима из маркетинга, психологије, неуролингвистичког програмирања, па је тачно одређено и шта да кажу, и како то да кажу, и како да држе руке, које ријечи користе, и тако даље. Тај систем је обухватан у том смислу да дио јавности освоји као „ми смо рјешење за ваше проблеме“, а дио јавности увјери да је власт грозна, али непобједива. Челична. Подсвјесно, несвјесно, научили смо да се не вриједи борити, јер се никад ништа промијенити неће.

 

Ипак, знање је моћ.

Ако знамо да су вијести наштимане, да је дневна политика изрежирана, да су изјаве прерушени кодови који треба да нас испрограмирају – ми смо слободни. Рођени једнаки, све што смо одувијек могли је да једни другима намећемо своју вољу. Увијек неко нешто покушава да наметне, и ти увијек, хтио не хтио, мораш да се бориш за себе. За своју слободу. Ја се борим за слободу идентификације без сувишних, интимних, и контрапродуктивних одредница.

Ја сам Југословенка из Босне. Југославија формално-правно више не постоји, али постоји у стварности, док је БиХ обрнуто, постоји на папиру али за стварност је већ теже рећи.

Теже јер, рецимо, на попису становништва у Босни и Херцеговини није било предвиђено да се изјасниш као Босанац/Херцеговац.

(Додала бих и ово... у Србији не воле да их се назива србијанцима, мисле да им се ругамо. Не разумију да тиме разликујемо Србе од људи из Србије. Кад се будемо називали Босанцима и Херцеговцима, неће бити потребе да нехотично вријеђамо комшије.)


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.