Dva ogrebana kolena i lopta pod ruku, pa gde stigne. Godine su sedamdesete ili osamdesete, dečak je na raskrsnici. Zaražen gitarom, rokenrolom i društvom oko sebe, dečak kreće na pravi put. Lako je njemu da u takvom okruženju krene pravim putem. Šta je sa nama, izgubljenima, podeljenima? Dečak u podsvesti zna da vreme u kojem živi, tačnije devedesete, i nije baš najlepše. Ma to je podsvest, šta dečak zna šta je podsvest, briga ga (kasnije će shvatiti da je dobro što ga je bilo briga, nesvest tih godina je svakako dobrodošla). Šta on zna šta je Ceca, rat u Bosni, ili bilo koji drugi bolesni produkt balkanskog mentaliteta. On i dalje zna samo za obroke, zemlju, sunce, sneg. Kojim će putem on krenuti? Hajde, hajde, nemoj da si crna ovca, budi isti kao mi. Odjednom mu sine: e pa neću, biću poseban i samo svoj. Au koji si smor, kako samo svoj? A kako glupom čoveku da objasniš da je glup? Jebiga, drugi jezik, ne razumemo se. Ipak, to je isti narod, isti onaj mentalitet, mentalitet koji je sav taj osećaj stvorio. Jugoslovenska rok scena nije nastala samo zbog uticaja prvenstveno Britanije, kasnije panka i ostalog, već najvećim delom jer je osećala i jedno i drugo, jer se nalazi(la) između istoka i zapada. Neki kažu glavni minus, a ja smatram baš kontra, veliki je plus, naših naroda i narodnosti što od uvek dele svet na istok i zapad, na staro i novo. Samo, nekada je to uočavanje razlika i dobrih i loših strana i istoka i zapada, znalo da se iskoristi. Upravo je rokenrol znao to da iskoristi. Danas je malo drugačija situacija, jer šest banana država životare, a ne žive. U tome je razlika između vremena pre pada Berlinskog zida i aktuelnih dešavanja. U tome je razlika između grada i palanke, jer grad čine ljudi, a ne zgrade, jer državu čine ljudi, a ne ona sama po sebi. Glavna odlika rokenrola jeste to što je, što reče Delča, bio jedina stvar koja je (bila) nenacionalna i nadnacionalna. Tako će čovek srednje klase, relativno zadovoljan, neostrašćen, gledati stvari iz prave perspektive. Na taj način nastaju Nju Primitivsi, na taj način nastaje spoj sevdaha i novog talasa, na taj način nastaje čitava ta sarajevska atmosfera. Ne zaostaje ni beogradska scena, tvrd zvuk i ulica, dok su tu i mistifikacije i skrivene poruke Zagreba, posebno Štulića i Rundeka. Verujem da i dalje postoje ljudi koji imaju osećaja za rokenrol, jer rokenrol se ne svira i ne peva, već se živi. Rokenrol je zapravo čovekovo delovanje u društvu. Sve u svemu, od previše priče oko jedne suštine nema puno koristi. Ostaje da vidimo da li će se ta suština očuvati. A šta je sa rokenrolom? Rokenrol je večan dok su mu deca verna.
Aleksandar Anđelović
