Оно што ме интригира из дана у дан јесу различитости које као друштво не желимо или нећемо да прихватимо. Зашто нам је поглед другачији на особе са сметњама у развоју?
Имамо проблем.
Родитељи се боре, суочавају са сазнањем да је њихово дете другачије, потом читав процес одрастања детета је уједно и сазревање родитеља. Погледи пуни сажаљења нису потребни ни одраслима, а поготово не деци. Ти људи су посебни, иако ми то као друштво не видимо, они не заслужују подсмех, ни сажаљење.
Упознајући их схватила сам колико је њихов свет леп, а наш – наш нам говори о душама које су искварене и злобне чим бежимо, повређујемо, сажаљевамо неког другог, а требало би да сажаљевамо себе због разлика које правимо.
Шта је нормално, а шта није? Ко смо ми да судимо? Зар свако од нас није другачији?
Не говорите да су особе са посебним потребама, јер нису, имају исте потребе као сви ми, само су они пуни љубави, у свом свету који ми не схватамо и не трудимо се да схватимо. Дају нам много више без очекивања да им се врати. Не знају да сакрију емоције (љубав, бес, тугу, срећу...) као ми, ми смо добри лажови и манипулатори, приказујемо се као срећни друштву, а "шћућурени у ћошку наших душа плачемо".
Удариће вас, почупати, загрлити, прићи на неки чудан начин – можете рећи да су неки од њих јако агресивни, али њихово понашање зависи од нас. Сваки дан је борба, а ми се боримо свесно радећи лоше ствари, свесно смо насилни, безобразни, неваспитани... Они не!
"Прихватимо различитост, јер нас она спаја" је слоган који користим за ширење свести о овој теми, за подршку свима да заједно уђемо, бар мало завиримо у њихов свет, пружимо искрен осмех, загрљај, приђемо отвореном душом, јер само тако ћемо разумети многе ствари.
Учинимо свет бољим местом, дајмо "ветар у леђа" једни другима, подршку, љубав, поштовање...
