Proleće 1389. leta gospodnjeg. Magla se lagano povlačila. Miris zemlje, koju je kiša kvasila celu noć, uvlačio se u nozdrve. Neka jeziva tišina vladala je bojnim poljem. Čulo se samo zveckanje oružja i tiho šaputanje molitve. Sa jedne strane polja mi, Serbi, predvođeni našim velikim vođom. Sveserbski vladar, mirotočivi i milosrdni, nadasve pošteni, knez Milorad. Sedeo je na svom atu, Audiju, koji se nemirno i besno propinjao osećajući miris straha u vazduhu. Ispod strahobalnog šlema sa rogovima bivola virile su krupne oči, kao dve ugrubo smotane sarme, iz kojih je iskrilo milosrđe. Velika plemenitost u njega beše, neprijatelje je poštovao, a prema pobeđenim je bio odmeren i nimalo surov. Pored njega na bojištu ne beše njegovog nejakog sina. On je ostao u svojoj banovini vodeći voćnjake koje mu je naš knez ostavio u amanet. Svih tri miliona sadnica jabuka, šljiva, kruški, a u tome su mu pomagali verni kmetovi i podanici. Nije on ostao zato što se bojao bitke. Nije on ostao ni zato što je kneževski sin jer kod našeg vladara nije bilo povlastica ni po babi ni po stričevima. Ostao je zato što je tako bilo najbolje za dobrobit naše napaćene i izmučene zemlje. Ako bi se nedao dragi bog nešto desilo našem knezu za vreme bitke morao je da ostane neko ko bi se brinuo o nama koji preteknemo,a ovima koji ne dočekaju sutrašnji dan da bi imao ko da im hrani porodice i mlade udovice. Pored našeg kneza na bojištu beše i njegova verna desna ruka. Nova verna desna ruka. Prethodna desna ruka je prešla u levu. Prethodna desna ruka mu je bila bez kose, a i počeli su bili kod nje da se pojavljuju prvi znakovi da ima JA, JA prvi znakovi neposlušnosti, pa ju je zamenio poslušnijom, strašnijom i čupavijom. Za ovu novu desnu ruku se pričalo da su joj potomci drevne amazonke. Grub glas, čvrsto neženstveno držanje i grube crte lica opaljenog vetrom, govorile su u prilog toj tezi. Ona je bila ta koja je davala novi preko potrebni impuls umornim ratnicima. Pored njih na bojištu bilo je još hrabrog plemstva koji su svojim prisustvom davali moral naoružanim seljacima i podanicima. Osim vernosti milosrdnom knezu Miloradu, ostali plemići i nisu imali nekih vrlina, pričali su glasno sa nekim otegnutim naglaskom i dosta su koristili reči prostog naroda koji nije bio na školovanju u Bolonji.
Sa druge strane bojnog polja beše ljuti neprijatelj. Turci, Amerikanci, Nemci, Englezi i boga pitaj koja još ala i svraka. Skupili se mrzitelji Serba sa svih strana pa rešili da unište naš nebeski narod.
Ja, kao i uvek, malo okasnih. Polako sam se dovukao na bojno polje jašući svog vernog i već vremešnog Yuga koji škripućući i kašljucajući najavi moj dolazak na bojno polje. „Pa gde si ti zete do sada ?“ Upita šeretski knez Milorad. „Gde si da braniš svoga kneza. Valjda i sam znaš da ako JA danas padnem da će pasti i cela naša ponosna zemlja, jer JA i samo JA sam JA koje održava u životu našu ponosnu državu. Kad nestane mene nestaće i nje. JA I DRŽAVA SMO JEDNO TE ISTO. DVE STRANE JEDNE KONVERTIBILNE MAR…..“ Videh da knez pada u vatru patriotizma i počinje jedan od svojih dobro poznatih govora koji sam čuo bog sveti zna koliko puta i pokušah da ga prekinem u želji da zaštitim svoj zdrav razum i dostojanstvo.
„Izvinjavam se veliki i presvetli kneže, upadoh mu u reč, morao sam vašoj ćerki mezimici da namažem nokte na nogama i da joj isčetkam njene kose ruse, a onda da nahranim decu. Potom sam morao da trknem i do dućana po neki sokić jer se pripio vašoj ćeri ali kada sam ga doneo ona je rekla da sam doneo pogrešan pa sam morao opet nazad po drugi. Kada sam sve to završio morao sam da stavim sinčića na nošu i da sačekam da završi da se vašoj ćeri ne bi pokvario lak na noktima dok mu briše guzu.“
„Bravo zete, tako i treba, nema veze što si odocnio sve dok se tako lepo brineš o svojoj porodici.“
„Prokleta aždaja, kako bi vam je rado vratio o mili kneže, pa joj vi ispunjavajte sve njene bezobrazne i razmažene hirove.“ Ne, naravno da to nisam rekao. To sam samo hrabro govorio u sebi. Gde da se razvedem u nebeskoj državi. Gde da počinim takav greh. Pa mogao bi da se pozdravim od svoje dece i nikada više da ih vidim. Gnevna ostavljena žena imala bi sva prava da opstruiše i osporava viđanja i kontakte dece sa svojim ocem. Zato nisam ništa izgovorio naglas. Zato sam i pričao a bogami i trpeo u sebi.
„Kako ćemo mili kneže okončati ovu nemilu situaciju, zemlja je nakvašena od kiše. Naši konji bi se mogli zaglaviti u blatu, a neprijateljski strelci bi to mogli iskoristiti.“
„Jesil' ti neka baba kukumavka ili moj hrabri zet? Čuj kako ćemo! Ja ću lepo sa svojom većinom udariti pravo kroz sredinu, a ti se za to vreme sa svojom manjinom provuci i napadni ih sa ledja ne bi li im iznenadio strelce. Bitka će očas biti gotova jer JA SAM DRŽAV…. Dobro, dobro, mili kneže. Biće kako vi kažete.“ Upadoh mu brzo u reč jer bi radije golim grudim jurišao na neprijateljska koplja nego slušao još jedan od govora JA = DRŽAVA.
„Momci, pratite me.“ Naredih ja šačici ljudi koja je došla sa mnom na ovo blatnjavo polje u suton proleća. Naša stara kljusad, koju smo jahali, zastenjaše i pođoše sa bojišta. Neprijatelju je izgledalo kao da napuštamo i kneza i bitku.
E pa kneže što ne povede sina sa sobom da predvodite narod u ovom zlom času i pokažete se kao istinski junaci, nego on lepo osta u udobnim dvorovima da gaji svoje voćnjake i da saleće mlade i lepe seljančice među stablima mirisnoga voća. Neki su se bunili što mu i kupi te voćnjake, a naš mudri knez mudro zbori i odgovori zlim jezicima. Bolje da mu kupim voćnjak da uzgaja i privređuje nego da seljacima iz polja bere konoplju i da je puši. Em' nije zdravo i stvara ovisnost, em' posle seljaci neće imati od čega gaće da šiju. Velika mudrost i retorika bi u našeg kneza. Ja da ti se borim kneže u ovim rutama od oklopa, a ti lepo dojahao na svom atu Audiju i u sjajnom oklopu koji je lično kovao Đango Versaće, pa čak i svoju desnu ruku skupo obuče samo što na njoj sve nekako visi kao da je u tuđe obukoše. Kod desne ruke visi, a kod kneza preliva i puca po šavovima. Možda ako bi nas danas pobedila ala i vrana na ovom svetom bojnom polju, ako bi došli na vlast ovi što na štitovima imaju zvezdice poredane u krug i veliko EU, možda bi onda doneli i neke civilizovane zakone u kojima bi se i očevi štitili posle razvoda pa bi osim prava da plaćaju zlohujim ženama nadoknadu koja bi trebala da ide deci a koju one troše na sve osim na to, dobili i pravo da učestvuju u odrastanju i vaspitavanju svoje dečice i nesebično im pružaju svu očinsku ljubav. Na kraju krajeva ako su ostavili žene iz bilo kog razloga nisu ostavili i svoju dečicu. Možda bi se i ja onda smeo razvesti jer mi niko ne bi oteo dečicu. Možda ako knez danas pretrpi poraz i padne sa vlasti bude celoj zemlji bolje. Možda više seljaci neće plaćati visoke namete poljoprivredne manifakture, možda će ovi što u ratovima ostaše bez udova dobijati neku pomoć od koje će moći dostojanstveno da žive. Možda nećemo morati na programu televizije RTRS, kada je izmisle za nekih par stotina godina, gledati gluposti i za to još i plaćati. Bolje da se ja dostojanstveno povučem iz ove bitke, nije ovo moja bitka. Vredi pokušati zbog svih možda koji bi možda mogli da se dese. Na kraju krajeva više ću svojoj deci vredeti kao živi otac izdajnik nego kao mrtvi otac heroj. Doduše kada bi bila deca mrtvog heroja dobili bi jedno letovanje u Grčkoj kao deca poginulog borca, ali bi zato posle svi zaboravili na njih. Ovako šta god radio i čime se god bavio mogu i ja nekako zaraditi barem par puta da ih odvedem u tu Grčku, a plus ih neću zaboraviti posle toga. Možda će jedino moja žena biti oštećena pa neće moći da nosi crne helanke, kada ih izmisle, i šminku i prikazivati se kao ucveljena udovica ratnog heroja i tako posećivati sve hepeninge koji se budu odigravali. Za to me baš nije ni briga pošto za nju i onako ne osećam više čak ni sažaljenje. Bolje da me po školskim i istorijskim udžbenicima pominju kao izdajnika nego da prođem kao ovi sirotani iz mase čija imena niko ne zna i koji će ostaviti svoje kosti u ovoj kaljugi, a za koje niko nikada neće čuti i ne samo da će umreti nego će otići u zaborav za vjek vjekova. Čak ih neće moći identifikovati ni oni što otkopavaju grobnice i po dlakama ili zubima otkrivaju kako se ko zove, kada se jednog dana za par stotina godina od sada pojavi ta profesija.
„Izvinite što vas ometam, a zašto mi jašemo u pravcu naše kuće i sve više i više se udaljavamo od bojnog polja ?“ Nečiji glas nekulturno prekide moja razmišljanja.
„To se zove taktika. Jel uopšte znaš šta je taktika ?“ Upitah ga.
„Pa to je sestra od moje žene.“ Odgovori on sav sretan što zna odgovor pa se sav razdragan mrda u sedlu svoga ata.
„Ne to nije taktika. Sestra od žene se zove svastika, a ne taktika. Taktika je sasvim nešto drugo. Ima veze sa umećem ratovanja.“
„A to znam“ , sav sretan uzviknu on „Umetnost ratovanja se zove sar pei“. Reče pa se značajno nasmeši.
„O moj bože ! Ne sar pei, sun tzu, sar pei je vrsta psa.“
„Ne, ne moraš se izvinjavati zbog svog neznanja. Jednog dana će se širom naše zemlje, čak i u najvećim zabitima otvoriti privatni fakulteti i onda će svi moći kupovati diplome i svi će sve znati.“
Jauci sa bojnog polja, zveketanje oružja i oklopa, tutnjava kopita sve tiše i tiše je dopirala iza mojih leđa. Ko zna možda jednog dana, kroz par stotina godina od sada, kada se kod nas pojavi demokratija i višestranački sistem prestanu me nazivati izdajnikom i svrstaju me u opoziciju prođe kroz glavu Vuka Brankovića dok je jahao u sumrak dana.
