Od kada sam polomila nogu u aprilu mesecu dobila sam kablovsku i počela da gledam tv programe. Do danas mi ni jedna emisija nije privukla pažnju u smislu da poželim da je ne propustim. A u poslednjih nekoliko nedelja imam utisak da nema ni jednog kanala koji nije objavio da se Verica Rakočević udala . Još kada se na oštre komade razbijenog tabua poseku primitivci pa počnu da mudruju na sav glas vadeći iz dzepova onaj „licemerni moral“ i „vidljivu finoću ne-iskrenosti“,pa kometarišu,iznose „društveno prihvatljive“ stavove... U suštini ne treba Vam da radite na izradi nekog psihološkog instrumenta da bi ste sproveli istraživanje i utvrdili da li je solidarnost društvene betonirane prosečne mase srazmerna sa njihovom vrlo visokom potrebom za isticanjem.Da se kaže,da se doda,da se podvuče...
Kada bi ljudi umesto što s mukom sastavljaju komentare na internetu uložili duplo manje truda upoznavajući prirodu u sebi i prirodu oko sebe i pri tom tražili i pronalazili sklad između ova dva dobra bili bi mnogo srećniji u to sam sigurna.
Ljubav između Verice i Veljka je ona ljubav koju ima smisla negovati,nadograđivati, jačati,upoznavati.Ljubav između njih dvoje je ona ljubav u koju treba verovati,ona ikonska snažna emocija koja ume da pokaže,nauči i upotpuni svaki trenutak čineći ga dragocenim za dvoje ljudi koji znaju da zagrle i osete u zagrljaju koliko je vredna sloboda zbog koje se od kada je sveta i veka ratovalo.Baš ta sloboda ljuskog bića jedinstveni je eliksir za svaki novi dan i univerzalni medikament koji satire svaku i onu najmanju bol.
Da li godine mogu biti merilo ljubavi,merilo njenog trajanja,ili merilo njene vrednosti?I šta su to godine koje svi mi imamo i koliko su one u stvari važne ljudima koji znaju da se rađaju i bude svaki dan? Da li su godine merilo kvaliteta života koji posedujemo?Da li godinama koje imamo možemo da nametnemo drugima da nas poštuju i vole?Da li godine koje imamo mogu da budu materijal za izgradnju iskrenog poštovanja koje očekujemo od drugih? Godine ne treba brojati,godine ograničavaju ne samo ljudsku slobodu nego i domen ostvarenja ljudskih želja,interesovanja i sužavaju ciljeve .Ljudi kojima su godine važnije od ovog trenutka „sada“ su nesrećni ljudi.Čvrsto verujem u to! Imala sam prilike da gledam ljudsku patnju koju je uzrokovalo brojanje godina ali i da vidim kako ta patnja nestaje onda kada ljudi pronađu sklad između prirode u sebi i prirode oko sebe.U tom skladu je bit i smisao života koji živimo,oni koji ga ne pronađu mogu doživeti i više od 115 godina a da na kraju sem tih godina nemaju ništa.A to je tužno...
Zato je u životu prvenstveno važno biti radoznao da istražuješ,hrabar da se suočiš,iskren da kažeš šta vidiš,dovoljno mudar da stičeš,i dovoljno spontan da voliš.Sve ostalo su norme,one društvene ofucane radi reda ispisana pravila koja ljudi nose na sopstvenim grbačama umesto sopstvenog sasvim upotrebljivog čula vida .Ta pravila su teža od najadnijeg života.Ali ljudi ih nose ...
Ali ne svi,na sreću.Verica i Veljko ih ne nose.Oni su slobodni,oboje,i ja im želim celim srcem da što duže i što kreativnije u svojim individualnim slobodama ali u onoj njihovoj zajedničkoj slobodi stvaraju,sazrevaju,uče,i istraju!
