Uvod
Pravda je pojam sa kojim se susrećemo svakodnevno, kao i sa njegovim antonimom – nepravdom. Ovi pojmovi su oni zaokupili pažnju brojnih mislilaca još od antičkog doba pa sve do danas čemu u prilog svedoče razna određenja pravde odnosno nepravde, kojih ima u izobilju. Zlatno pravilo kaže da pre nego što se zađe dublje u problematiku same teme, u ovom slučaju pravde, kao i onoga šta je zapravo pravedno, a istovremeno i nepravde ili onoga šta je nepravedno, treba dati jedan pregled osnovnih određenja ključnih pojmova. Međutim, može se postaviti pitanje da li uopšte treba dati određenja pravde kojih kao što je već pomenuto ima u izobilju? Ovo pitanje se prirodno nameće iz razloga što određivanjem pravde koja u teoriji i definicijama idilično zvuči stvara jednu uvertiru ka utopiji, ali da li čovečanstvo živi utopiju? Da li zapravo, preciznije rečeno, čovečanstvo živi bar približno toj utopijsko-teorijskoj pravdi koja se spominje u mnogobrojnim njenim određenima? Čini se ipak, da čovečanstvo po temi pravde više naginje ka distopiji.
Ovde bi se trebalo poći od realnih situacija i videti šta je pravda zapravo u praksi, u svom pojavnom obliku, kakva je to svakodnevna, istinska pravda koja okružuje čovečanstvo, jer teorijska određenja pravde su čini se daleka percepciji običnih ljudi, jer sa njom nisu imali dodira u realnim životnim situacijama. Iz tog razloga se tek na osnovu analize pravde u praksi može iznaći jedno realistično shvatanje toga šta je pravda stvarno, a i samim tim se mogu uvideti mogući koraci ka stvaranju jedne teorijske i idilične pravde u stvarnim životima ljudi.
U tom smislu se najpre valja razmotriti pitanje, da li smo se mi kao čovečanstvo upoznali da pravdom, a zatim da li uopšte i postoji globalni koncept pravde koji jednako važi za sve ljude.
Da li smo se upoznali sa pravdom?
(Da li postoji globalni koncept pravde?)
U uvodnom delu je napomenuto pitanje koje zahteva odgovor, a to je da li imamo opšte prihvaćen koncept pravde koji bi se jednako odnosio na celo čovečanstvo? Kada bi se odgovorilo da nemamo, onda bi se tu nametnulo naredno pitanje – kako nemamo? Zašto nemamo? Međutim, odgovor je ovde sasvim jednostavan. Mi imamo pravdu, čitav svet je pravedan, ali samo vizuelno, postoji ta jedna maskirana pravednost, ali je svet još uvek nije upoznao, nije osetio, niti shvatio u svojoj izvornosti i suštini. Dalje sledi - ali zbog čega?
Pravda, odnosno određenje toga šta je pravedno je ništa drugo do čovekov proizvod, a kao i svaki proizvod ljudskog bića on je rezultat njegovog ličnog života, iskustva, doživljaja, okolnosti i situacijama u kojima on živi i sa kojima se svakodnevno susreće i dolazi u interakciju. Ne možemo imati jedinstven sistem pravednosti koji bi se odnosio na stanovništvo cele naše zemlje, sve dok moćne grupe stvaraju koncepte pravde i poglede na pravednost i nepravednost, u skladu i isključivo iz svojih ličnih životnih perspektiva.
Primera radi, predsednik jedne moćne i razvijene evropske zemlje, u kojoj postoje mnoge životne mogućnosti, kao što su mogućnosti za zadovoljenje egzistencijalnih potreba (hrana, voda, krov nad glavom), mogućnosti za rad, i još mnoge druge, smatraće da je pravda i da je pravedno da svi ljudi budu jednaki pred zakonom, ne uzimajući u obzir i u svoju percepciju pravednosti da bi na primer pravedno bilo da svi ljudi imaju dovoljno pijaće vode, jer je to banalno iz njegove možemo reći kulturološke prizme gde je pijaća voda nešto o čemu se uopšte ne raspravlja, jer toga ima na pretek. Međutim, da li to shvatanje pravde ima ikakvog obzira i osećaja za recimo stanovništvo Afrike? Da li to shvatanje pravednosti je značajno i može važiti za stanovništvo Afrike?
Pa ne, ne bi se reklo, jer kakva jednakost pred zakonom bi bila pravednost, za ljude iz zemlje gde svakodnevno na stotinu ljudi umire zbog nedovoljno pijaće vode i hrane. Drugim rečima, pravednost iz perspektive afrikanaca bi bila da svi ljudi imaju dovoljono vode i hrane kako bi preživeli.
Dakle, iz priloženog možemo videti i pretpostaviti da se koncept pravde ne razvija i ne odnosi jednako uzimajući u obzir sve stanovnike zemlje, kao i njihove potrebe.
Što nas vodi zaključku da ukoliko želimo stvoriti globalni koncept pravde koji bi se podjednako odnosio na sve ljude, moramo najpre početi sa tim konceptom koji bi se temeljio na egzistenciji, pa tek kada on, ne u teoriji samo, već u praksi bude ostvaren u celom svetu, možemo stvarati nove koncepte pravde koji bi uključivali nove potrebe, koje su iznad egzistencijalnih, poput jednakosti pred zakonom, koja je već spomenuta.
Pravda i rat
Iz prethodnog dela se može uočiti da se koncept pravde i pravednosti razvija prevashodno iz ličnih, društvenih i kulturnih situacija i okolnosti, bez uzimanja u obzir potrebe celog čovečanstva. Međutim, ukoliko posmatramo i pravednost samo u okviru jedne zemlje, koja ima svoje shvatanje pravednosti, možemo se zapitati da li zapravo i u njoj samoj postoji pravda. Zatim se tu ponovo možemo pitati i pretpostaviti da ne postoji pravda ni u jednom narodu. Naravno, iz ovoga sledi ponovo - kako je to sada moguće?
Na ovo pitanje možemo odgovoriti novim pitanjem, a to je kako može postojati pravde dok postoje ratovi? Pravda i rat su dva pojma koja isključuju jedan drugi, jer kako može biti pravedno da neko izgubi svoj život po bilo kojoj ceni?
Pravedno je da svaki čovek na svetu ima pravo na život, ali je rat taj koji poništava ovo, jer čovek koji ratuje može da izgubi tu svoju pravednost, odnosno, život, a sa druge strane za čelnike država koje su u ratu je sve to opravdano, jer tobože pravedno je braniti svoju otadžbinu svojim životom, a sa druge strane svesni smo činjenice da iza zavese stravičnih ratova neretko je slučaj da ljudi gube živote zatrovani idejom da brane otadžbinu, a zapravo se na račun tuđih stradanja čelnici država bogate i povećavaju svoju ličnu moć. Pa se sa pravom mozemo pitati, da li je to pravda?
Zaključak
Navedeni slučajevi i primeri u tekstu su samo jedni od mnogih u nizu problema koji koče stvaranje koncepta pravde koji bi se jednako odnosio i jednako važio za sve ljude, ali su istovremeno i možda ovi navedeni problemi trenutno ključni i primarni, čijim rešenjem bi se moglo početi sa rešavanjem drugih problema.
Sumiranjem svega navedenog, možemo zakljuciti da u stvarnosti, u praksi ne postoji globalni koncept pravde koji se odnosi na sve ljude jednako i neće postojati sve dok se u samom definisanju i stvaranju ovog koncepta najpre teorijiski, a zatim i praktično ne uzmu u obzir potrebe celog čovečanstva.
Takođe, koliko god da se razvije i napreduje koncept pravde, pa makar u svim oblastima društvenog života, on ponovo neće postojati dok čovečanstvo ne izbriše iz svoje prakse ratove i ratovanja, jer ne može biti pravde i ne može biti pravedno da neko izgubi život, a naročito ne kada se život gubi zarad ostvarenja interesa nekog drugog.
